Skola prvi kandidat

UZ puno razumevanje za papinu odluku da se povuče i njegovo obrazloženje, često je navođeno kako nije u “pravom trenutku” - misleći prevashodno da nije trebalo to da se desi pre Uskrsa.

Ovde bi se moglo postaviti pitanje: a kojeg Uskrsa, koje godine? Jer, svima koji prate događanja u Vatikanu u sećanju je da je lane u ovo doba etrom protutnjao orkan “vatikanskih zavera” protiv pape.

U iščekivanju “prazne stolice”, u Vatikanu su izašli na videlo dugo zataškavani, ali i novi skandali, makijavelistički manevri i mahinacije, mreža korupcije, dokumenti o “nepočinstvima kardinala”, koji predstavljaju povratak u bordžijanska vremena. Prošle nedelje jedan italijanski list je objavio nešto što je procurilo iz internih vatikanskih beležaka: da se jedan kardinal žalio kako mu je kolega govorio o mogućem pokušaju ubistva pape u sledećih godinu dana, ali i o tome ko će biti sledeći na prestolu Svetog Petra.

Tačno godinu dana pre papine “šok bombe”, 11. februara 2012, italijanski mediji su objavili vest o zaveri protiv pape, tvrdeći da postoji prepiska o tome kako će papa Benedikt Šesnaesti “stradati do novembra ove godine”. Rimski dnevnik “Fato kotidijano” je izašao sa velikim naslovom “Zavera protiv pape - tokom sledećih 12 meseci papa će umreti”. Zvanični Vatikan je potvrdio da postoji ta prepiska, ali i izričito naglasio da ne postoji nikakva opasnost za papu, da je to plod mašte. Demantovano je i pisanje nekih medija kako Katoličkom crkvom upravlja “trojka” (pored pape, i milanski nadbiskup Skola i nadbiskup Palerma kardinal Paulo Romeo), da papa želi da ga nasledi kardinal Skola, između ostalog i zbog toga što je Italijan, i sve druge fantastične informacije o navodnoj zaveri protiv pape, posle kojih je običnom čitaocu teško da shvati kakva je čija uloga u tome.

Svi izvori se slažu da su ovi događaji deo interne “predizborne kampanje”, da to liči na borbu za vlast plasiranjem intriga. Poznati vatikanolog A. Tornijeli izrazio je čuđenje kako dokumenti iz Vatikana dospevaju do medija, smatrajući da u najvišim crkvenim organima postoji “borba za vlast”. Autentičnost kopija pisama koje se misteriozno dostavljaju medijima biva gotovo uvek potvrđena. Stoga nije čudo što se malo veruje demantijima, a više da postoje zagonetke oko mogućih intriga unutar zidina Vatikana. O “zaveri” protiv pape, tvrdi se, zna više lica - osim nekoliko kardinala čija imena se navode, i lični sekretar pape Georg Gensvajn.

Nagađajući da vatikanski državni sekretar, kardinal Tarćizi Bertone, priprema nekog Italijana za novog svetog oca, štampa ocenjuje da je cela ova ujdurma neka vrsta pobune sveštenstva protiv papine “desne ruke”.

Sve u svemu, “zavladao je potpuni haos”, kako je Rojtersu priznao jedan neimenovani visoki vatikanski zvaničnik, koji je, kao i svi drugi ovim povodom, želeo da ostane anoniman. Crkveni velikodostojnici kažu da će gotovo svakodnevna neprijatna otkrića naterati Vatikan na odbranu i “pročišćavanje” u vatikanskoj administraciji.

U senci tih zakulisnih radnji odvijala se prva Vatikanska konferencija povodom pedofilskih skandala, koji su uzdrmali Katoličku crkvu, na kojoj je papa pozvao na korenitu obnovu u crkvi. “Isceljenje žrtava mora biti najveća briga hrišćanske zajednice i mora se odvijati uporedo sa korenitom obnovom crkve na svim nivoima”, poručio je papa. Istina je da se papa sve vreme mandata i u raznim prilikama, a naročito u teološkim knjigama i dokumentima, zalagao da se Crkva pročisti iz temelja, na način da “ljudima pokaže Boga, da im kaže istinu”. A isto je tako tačno da ta stremljenja nisu urodila plodom.

Čak je i u Nemačkoj, nakon njegove čuvene poruke: “Religija je jedan od temelja za uspešan suživot” - nastavljen trend opadanja broja vernika. Skoro svaki četvrti nemački katolik razmišlja o istupanju iz crkve zbog skandala koji potresaju Rimokatoličku crkvu. Objašnjenje da je to zbog skandala u Rimokatoličkoj crkvi svakako bi se moglo odnositi i na ukupne efekte papine jevanđeljske misije.

Najviše negativnih reagovanja bilo je, pa i sada, povodom papinog odlaska, zbog zlostavljanja pod okriljem Rimokatoličke crkve. Gotovo cinično je reagovalo saopštenjem jedno američko udruženje žrtava sveštenika pedofila: “Tako umoran i slab, koliko papa može biti, on ipak ima dve nedelje da iskoristi svoju ogromnu moć da zaštiti najmlađe... Zamislite talas iznenađenja i nade koji bi nastao, ako bi, u svojim poslednjim danima, papa kaznio ili raščinio makar šačicu biskupa koji su prikrivali pedofilne radnje.”

Pedofilija u redovima Katoličke crkve seže mnogo dalje od svešteničke karijere Jozefa Racingera, ali je sistematski zataškavana, u čemu su mnogi videli veliku ulogu bivšeg čelnika Kongregacije za doktrinu vere, a potom pape Benedikta DžVI. Mada je kao prefekt Kongregacije za doktrinu vere neposredno nakon obznanjivanja slučajeva zlostavljanja u Americi izdao smernice kako treba postupati u takvim slučajevima, očigledno nije učinio dovoljno da se one sprovode.

(Nastaviće se)