Papin ispit iz etike

NAJPOZNATIJI slučaj gde je Racinger vrlo direktno prikrivao pedofilske skandale tiče se Maršala Mašela, vrlo bliskog papi Jovanu Pavlu II, koji ga je doživljavao kao jednog od najbližih savetnika i hvalio njegov pozitivan uticaj na mlade. Mašelove žrtve u međuvremenu su sa svojim optužbama izašle i u javnost, pa je Racinger morao da odgovara na pitanja novinara vezana za ovu „osetljivu temu“. Ne pokazujući saosećanja sa žrtvama, odgovorio je: „Ne možete suditi tako bliskom papinom prijatelju“.

Ispostavilo se, kad su počeli da izbijaju skandali u crkvama na svim kontinentima, i među visokim prelatima (tvrdilo se da je umešan i papin rođeni brat Georg), da je malo šta od tih zahteva ispunjeno. Da bi koliko-toliko spasao obraz crkve, papa je krenuo na putovanja i susrete sa žrtvama zlostavljanja, izvinjavao se, „patio“ s njima...

Pa, ipak, i sam je priznao: „Nažalost, vrlo sporo i sa zakašnjenjem smo pristupili tim stvarima. One su na neki način bile vrlo dobro prikrivene i tek smo, počev od 2000. godine, dobili konkretne dokaze. Napokon, bila su potrebna i nesumnjiva svedočenja kako bismo imali stvarnu sigurnost da su te priče opravdane“.

U međuvremenu, u Vatikanu su te smernice i pooštrene, prerađene, uključena su stečena iskustva, da bi se na ovu situaciju moglo reagovati još bolje, tačnije i ispravnije. Podvlači se da krivično pravo samo po sebi ovde nije dovoljno, jer jedna je stvar slučajeve obraditi na pravno ispravan način, a druga je stvar pobrinuti se da se oni više ne dogode.

Ceneći prevenciju kao važan faktor uspeha, papa je insistirao na „pozitivnom vaspitanju“ za ispravnu čistotu i za ispravno ophođenje s vlastitom seksualnošću i prema seksualnosti drugoga“. Uz teološku osnovu, mnogo se polaže na razvijanje „odgovarajućeg ambijenta“ i učešće čitave verske zajednice.

Kako to uglavnom biva, tek kad neko odlazi, ljudi počinju da ga sagledavaju sa njegovih lepših strana i sa osećanjem da se nešto gubi. A kad odlazi poglavar svekolikog katoličanstva, to je pojačano osećanjem da „ništa više neće biti kao pre“.

Papina izjava da odlazi sa dužnosti „za dobrobit Crkve“ jer oseća da ga „izdaje snaga“ izazvala je velike simpatije i olakšala „posao“ mnogim zvaničnicima i komentatorima, da izraze svoje razumevanje i poštovanje takve odluke. Eto, još jedno papino dobro delo!

Usledili su komplimenti. Ocenu kardinala Lombardija da je papina odluka „čin za poštovanje“ - prihvatili su i svetovni i crkveni velikodostojnici širom sveta, pre svega, među katoličkim prelatima iz Hrvatske, pa i iz Srbije, koji dodaju da je papina odluka i „odraz njegove veličine“, ali i od strane Srpske pravoslavne crkve. A kardinal Anđelo Sodano, dekan Kardinalskog zbora, odmah nakon objave Benedikta XVI obratio se papi rečima: „Zvezda Vašeg pontifikata i dalje će da blista!“

- Svojim hrabrim potezom, papa je postavio nova merila - smatra Emilio Marin. - Vatikan se na ovaj način, makar i malo, otvara zapadnim predstavama o vladavini i demokratiji. Naslednici Benedikta XVI se više neće moći „prilepiti“ za svoj mandat. I oni koji se smatraju i drže katolicima, kao i oni koji se ne drže, u ovom trenutku trebaju pokazati jednu veliku zahvalnost papi, koji je vrhunskim poštenjem i svojom racionalnošću nekoliko godina vodio i značajno pridoneo čišćenju Crkve. Ovo je jedan neviđen potez koji će imati dalekosežne posledice. Nakon ovoga u budućnosti sigurno ništa neće biti isto. Stvorena je situacija koju je mogao stvoriti samo vrlo učen teološki čovek, ujedno hrabar i pošten. Jedna od njegovih glavnih misli je bila: vera nikada ne sme biti neracionalna - zaključuje Marin.

U svojevrsnoj „ispovedaonici“, na svom „Tviter“ nalogu, papa je izjavio da njegova posvećenost veri tokom vremena koje je proveo na mestu poglavara Rimokatoličke crkve nije bila zadovoljavajuća i da ga je u tome najviše sputavala njegova dužnost, te da se nada da će sada „konačno imati dovoljno vremena da se posvetim Bogu i duhovnosti, stvarima kojima sam se tokom poslednjih nekoliko godina bavio samo kada sam imao malo slobodnog vremena“. Mnogi vernici su tim povodom bili „šokirani“ što je papa „stavio veru iznad karijere“(!).

A nekoliko godina ranije papa je na pitanje da li se njegova vera promenila od kada je „kao vrhovni pastir odgovoran za Hristovo stado“ odgovorio:

- Tačno je da kao papa imam mnogo više razloga za molitvu i da se u potpunosti prepustim Bogu. Zato, jer vidim da sve što bi trebalo da učinim ne mogu sam učiniti. To me, da tako kažem, nagoni da se stavim u ruke Gospoda i da mu kažem: učini to Ti, ako hoćeš! U tom smislu su molitva i kontakt sa Bogom sada još neophodniji, ali i prirodniji i očigledniji, nego što je to bilo ranije.

Po čemu će biti upamćen papa Benedikt XVI? Da li će se njegov pontifikat karakterisati kao istorijski?

Teško, ako se izuzme upravo ovaj, takoreći presedan povlačenja, koji će sigurno imati dalekosežne posledice. Benedikt XVI je sve vreme ostao u senci prethodnika, pape Jovana Pavla Drugog, mada su ga tada mnogi smatrali njegovom „sivom eminencijom“. Na funkciji prefekta Kongregacije za doktrinu vere, kao kardinal Jozef Racinger, dostigao je vrhunac svoje profesionalne moći, ali ne i slave - po prirodi svog „resora“, bio je često izložen najoštrijim kritikama kao „veliki inkvizitor“.

(Nastaviće se)