Evropa prazna iznutra

U KNJIZI „Svetlo sveta“ Benedikt XVI je uputio poziv Crkvi i svetu, svakom pojedincu: ne možemo i dalje da se ponašamo kao do sada! Čovečanstvo stoji na prekretnici. Vreme je za osvešćenje. Vreme je za promenu. Vreme je za preokret. „Ima mnogo problema koje moramo da rešimo, ali ih nećemo rešiti ako u središtu ne bude Bog, ako ponovo ne postane vidljiv u svetu“.

Samo dva dana pre objave svog povlačenja, papa je u govoru bogoslovima i budućim studentima teologije upozorio na „lažni pesimizam“ onih koji govore o iščeznuću hršićanstva. „Ima i teških padova, opasnih, a moramo zdravim realizmom priznati da tako ne ide, gde se čine pogrešne stvari. Ali moramo istovremeno biti sigurni, ako tu i tamo Crkva i umre zbog grehova ljudi, zbog njihove nevere, da se ona istovremeno iznova rađa“.

Papin sagovornik Peter Sivald primetio je kako se kroz njegovu biografiju kao stalna ideja provlači hrišćanska spremnost za protivljenje (izražena i u mnogim govorima koje je održao). Papa je priznao da je uvek bilo prisutno to da se jevanđelje opire konstelacijama moći. Ali dodao je nešto veoma zanimljivo:

- Kroz ceo moj život provlačila se nit da hrišćanstvo stvara radost, da daje širinu. Na kraju, onaj ko je uvek protiv nečega, uopšte ne može da podnese život.

Pozivajući se na činjenicu da je njegov prethodnik kao veliki borac za ljudska prava, za mir i slobodu, uvek nailazio na veliko odobravanje, papa je nastavio njegovim putem. Papina obaveza danas je da se svuda zalaže za ljudska prava, to je unutrašnja posledica njegove vere u čovekovu sličnost s Bogom i u njegov božanski poziv. Njegova obaveza da se bori za mir, protiv nasilja i protiv pretnje ratom. Suština njegove službe mu nalaže obavezu da se bori za očuvanje stvorenja, da se suprotstavi uništenju stvorenja.

Odrednica „teolog a ne političar“, koja neretko ide uz papu Benedikta XVI, teško je održiva ako se pažljivije iščitaju neka njegova istupanja na „pastoralnim“ putovanjima, ali i neke njegove knjige, naročito one posvećene Evropi. Koliko god bio veran politici svog prethodnika, koju je velikim delom i sam kreirao, papa Benedikt XVI je na globalnom planu trasirao svoj put (teoloških, političkih i pastoralnih) stremljenja ka građenju nove, hrišćanske Evrope. Sam je u predgovoru svojoj knjizi „Evropa - njeni temelji danas i sutra“ istakao kako tim tekstom „želi još jedanput da razjasni pitanje šta jeste, šta može i šta mora biti Evropa“.

Pa, kakvo je to njegovo viđenje?

„Evropa se ne može definisati geografskim terminima, pošto je ona kulturološki i istorijski pojam“ kaže papa, navodeći kako je „smatrano“ da je „rimska imperija obnovljena i ojačana hrišćanskom verom kao poslednje i trajno kraljevstvo istorije sveta. Stoga je definisana kao savez naroda i država koje će stvoriti trajni Sacrum Imperium Romanum“, a on, pored toga ističe da „ne smemo zaboraviti da postoji i drugi koren Evrope, ne samo onaj zapadni. Rimsko carstvo, kao što smo rekli, opstajalo je kroz Vizantiju i borilo se protiv oluja migracija stanovništva i islamske invazije. I da „sigurno, postoji dovoljno elemenata koji ih spajaju“.

Konstatujući da „Evropa, na vrhuncu svog uspeha izgleda prazno iznutra, paralisana zbog krize sistema koji kruži, krize koja dovodi u pitanje njen život, koja zavisi da tako kažemo od presađivanja koje će eliminisati njen identitet“, papa se pita: „U nasilnim potresima današnjice, postoji li identitet Evrope koji ima budućnost i za koji bi trebalo da uložimo sve naše snage?“ Odgovor je davao u mnogim prilikama, a uvek se svodio na jedno: to je „hrišćanska“ Evropa! Temelji bi joj bili: dostojanstvo čoveka i ljudska prava kao vrednosti koje idu ispred svakog državnog zakonodavstva, brak i porodica i religija - tim redom.

Razmatrajući aspekt „Evropa u ratu i nakon rata“, papa se vratio na Drugi svetski rat: „Početak iskrcavanja saveznika u okupiranoj Francuskoj, 6. juna 1944. bio je za ceo svet - ali i za mnoge ljude u Nemačkoj - znak nade da je mir blizu i da će Evropa biti slobodna. Tada je ceo svet morao da interveniše da bi prekinuo taj niz zla i da bi obnovio slobodu i pravo. Sada smo zahvalni na tome i pri tome ne mislim samo na države koje su nacisti okupirali. I mi Nemci smo zahvalni, jer nam je vraćena sloboda i pravda. Ako je nekada u istoriji postojao očigledan slučaj bellum iustum (pravedan rat), to je bilo tada“.

U nastavku je pokazao čemu je služila ta „digresija“: njegovom zaključku da je „nemoguć apsolutni pacifizam“, iz čega proističe i sudbonosno pitanje koje je testirano na prostorima bivše Jugoslavije, ne bez velikog učešća Vatikana, u vreme dok je teolog Racinger vodio Kongregaciju za doktrinu vere (proisteklu iz Svete inkvizicije). To papino pitanje glasi: „pod kojim uslovima bi bio moguć pravedni rat protiv nepravednih sistema, da li je moguća vojna akcija u korist mira i uz koje moralne vrednosti“. Pitanje ko određuje koji su to „nepravedni sistemi“ papa Benedikt nije postavio, a „moralne vrednosti“ - zna se ko utvrđuje.

A uskoro će se znati i čiji će to „mandat“ biti ubuduće.

(Nastaviće se)