Pučista dobio izbore

UGO Rafael Čaves Frias, kako glasi njegovo puno ime i prezime, rođen je 28. jula 1954. godine, kao drugo od šestoro dece Rejesa Čavesa i Elene Frias de Čaves, koji su tada živeli u mestu Sabaneta, u unutrašnjosti Venecuele.

Njegovi roditelji su bili učitelji u lokalnoj osnovnoj školi, ali su živeli više nego skromno, pa je i to bio razlog da je dečaka Uga Čavesa uzela kod sebe očeva majka Rosa Ines, koja ga je podizala sve dok nije otišao na vojnu akademiju u Karakas. On je tu akademiju završio 1975. godine i dobio čin potporučnika inženjerskih jedinica.

Kada je 1982. godine dobio čin kapetana, mladi oficir briljantne vojničke karijere i solidnog obrazovanja, počeo je intenzivno da se interesuje za politiku. Kao i za većinu mladih ljudi u Latinskoj Americi, koja je tih godina još živela u znaku odlazećeg Če Gevare i dolazećeg Garsije Markesa, za Čavesa je, ipak, uzor bio Simon Bolivar, oslobodilac Zelenog kontinenta, najveća istorijska ličnost na tim prostorima.

Te iste godine, 17. decembra, Čaves zajedno sa grupom mladih oficira, osniva poluilegalnu organizaciju "Bolivarski revolucionarni pokret". U osnivačkom dokumentu tog pokreta, nad kojim su se osnivači zakleli, stoji da će se boriti za korenite i revolucionarne promene društva, za izgradnju "nove republike" i za transformaciju vojske.

Bile su to godine kada su u Latinskoj Americi još tinjali revolucionarni pokreti, a ponegde i gerilski ratovi, bez obzira na to što je Če Gevara sa svojim "revolucionarnim žarištem" u Boliviji, neslavno završio svoj poduhvat i svoj život. Ugo Čaves nije bio iz te "priče", pogotovo ne u ideološkom pogledu. On nije gledao u Marksa i Maoa, a ni u Fidela Kastra, nego u Bolivara.

Njega je u pobunu, svakako, sa razlogom, vukla neviđena socijalna beda i nepravda u zemlji i američka tutorska dominacija nad celom Latinskom Amerikkom. A moguće je da je u tim buntovnim stremljenjima Čavesa bilo i onog pogonskog goriva na kojem radi i lična ambicija osvajanja vlasti, što je, takođe, toliko puta, viđeno u istoriji.

Čaves je čekao svoje vreme i svoju šansu. Godine 1986. dobija čin majora i odmah potom postaje komandant čuvene padobranske brigade, sa sedištem u Marakaju, u unutrašnjosti zemlje. Sa grupom mlađih oficira 1991. godine, u vreme korumpiranog i diktatorskog režima Peresa Himenesa, piše tajni pamflet "Projekt prelazne vlade Venecuele" i započinje pripreme za vojni puč. Tim aktom se predviđa da vojska preuzme vlast. To je onda, inače, još bila česta praksa u zemljama Latinske Amerike.

Dogovoreno je da pobuna krene istovremeno u Karakasu i u još tri grada u unutrašnjosti. Puč je počeo 4. februara 1992. godine, noću u 23 časa. Čaves je bio glavni. On je rukovodio operacijom u Karakasu. Ali, puč nije uspeo. Već sutradan po podne, Čaves se preko radija i televizije obratio pučistima i naložio im da se predaju. "Nismo uspeli, zasada", rekao je. "Ali, Venecuela se mora promeniti. Ovako ne može dalje. Niko ne može očekivati od gladnih ljudi da brane vlast".

A onda se predao. Vlast ga je odvela sa lisicama na rukama u vojni zatvor "Kartel San Karlos", severno od Karakasa. Tamo je napisao knjigu "Kako izaći iz lavirinta". Narod Venecuele je zapamtio njegovo ime i njegov lik, postao je popularan i u narodu i u vojsci, pročuo se po celoj Latinskoj Americi.

Iz zatvora je izašao posle dve godine i, umesto da se vrati u vojsku, posvetio se politici. Priklonio se levim nacionalnim pokretima. Jedan od vrsnih venecuelanskih političara i intelektualaca Luis Mikilena, uzeo je Čavesa "pod svoje", očigledno naslućujući da bi taj mladi i energični čovek, sa vizijom i puno talenta za javno delovanje, mogao obeležiti poslednje godine 20. veka u Venecueli. U to vreme, 1994. godine Čaves je osnovao i svoju političku partiju Pokret za petu republiku. Obilazi zemlju, drži govore, okuplja oko sebe mlade ljude, naročito one iz kasarni.

I Fidel Kastro je čuo za njega, pa ga je pozvao u goste u Havanu. Kažu da su jedan drugog očarali.

A onda su došli predsednički izbori 1998. godine. I Čaves se kandiduje za predsednika! Ono što nije uspeo pučem, on će sada pokušati da osvoji uz pomoć glasova birača.

Pored svog Pokreta za petu republiku, uz njega su stali Pokret za socijalizam, Patriotski blok, KP Venecuele, Domovina za sve i nekoliko sindikalnih grupa i organizacija. Nisu pomogle ni žestoke kritike protivnika, ni podsećanja na njegovu pučističku prošlost, ni njegov neodmeren i otrovan jezik. Na izborima od 6. decembra 1998. godine Čaves je postigao ono što nije uspeo pučem - ušao je u palatu "Miraflores" uz pomoć glasova, a ne metaka. Za njega je glasalo 56,5 odsto birača. Izabrala ga je, zapisali su hroničari, ona prizemna, siromašna i beznadežna Venecuela. Ljudi su glasali za njega, jer su poverovali da će ih taj mladi čovek, zapaljive retorike i neukrotivog karaktera, izvući iz socijalne bede, neviđene korupcije i američke dominacije.

Ubrzo će se uveriti da nisu džaba glasali za njega. Bivši potpukovnik i neuspeli pučista, čim je zaseo u predsedničku fotelju, mada je u njoj retko sedeo, počeo je da vlada: transformiše zemlju, menja ustav, deli zemlju seljacima, nacionalizuje fabrike i izvore nafte, a Amerikancima poručuje da ne smetnu sa uma da je sada on gazda u Venecueli.

(Nastaviće se)