Po ugledu na Kastra

VEĆ tokom svog prvog mandata, Ugo Čaves se zaputio stazama kojima je svojevremeno krenuo njegov “idol” Fidel Kastro, mada među njima nije bilo ideološke bliskosti. Njih je spojila situacija u kojoj su se suočili sa problemima i mukama koje razdiru sve zemlje Latinske Amerike: beda i nepravda u kući, i dominacija i tutorstvo spolja.

Čaves je, kao i onda Kastro, shvatio da mora krenuti od agrarne reforme i uspostavljanja kontrole nad prirodnim resursima, ma koliko to bilo teško i rizično. To je cena da se bude gazda u svojoj kući. A Čaves je čovek od vlasti.

Najozbiljniji potez koji je on povukao kao predsednik, desio se 2002. godine kada je pokušao da stavi pod kontrolu moćnu petrolejsku kompaniju PDVS-u, u kojoj se prelivao i pretakao najveći deo nacionalnog bogatstva Venecuele - njeni prebogati izvori nafte.

To ga umalo nije koštalo vlasti. Kada je u proleće 2002. godine smenio rukovodstvo te petrolejske kompanije i stavio je pod državnu, tj. svoju kontrolu, “pola Venecuele”, uz svesrdnu podršku spolja, diglo se na noge i za dva dana su uspeli da ga isteraju iz predsedničke palate Miraflores. No, on se nije predavao. Digla se na noge onda i “druga Venecuela”, njegovi istomišljenici iz kasarni, i on se posle dva dana vratio na vlast.

Čaves je i tada savršeno dobro znao da će Venecuelom vladati onaj ko bude kontrolisao naftu, ko bude usmeravao ogromne količine “petrodolara” u svoje programe.

A bog je Venecueli dao enormne količine “crnog zlata” i doneo joj basnoslovne sume “petrodolara”.

Prema potvrđenim istraživanjima, iz prošle godine, Venecuela ima najveće rezerve nafte u svetu, čak više od do skora neprikosnovene Saudijske Arabije - 297 milijardi barela! To je oko 20 odsto do sada otkrivenih rezervi nafte u svetu. I po rezervama prirodnog gasa Venecuela je među prvih osam zemalja.

Od tolike količine nafte, u državnu kasu Venecuele se, snagom matice širokog Orinoka, slivaju milijarde petrodolara. Taj prihod, u poslednjih desetak godina, kreće se između 60 i 85 milijardi dolara godišnje. To čini celih 95 procenata venecuelanskog izvoza.

Čavesova politika da u naftnoj industriji ne bude više privatnih akcionara, podela zemlje bezemljašima i nacionalizacija svih važnih kompanija, izazvala je gnev kod vladajuće klase i žestoke pritiske Amerike. A Čaves, kakvim ga je bog dao, odgovorio je Amerikancima da ako nastave da ga pritiskaju i ruše, on će im zavrnuti slavine, jer SAD dnevno uvoze do 1,5 miliona barela venecuelanske nafte. To nije zvučalo uverljivo, jer i Venecuela zavisi od američkog tržišta. Ali, svejedno, Čaves se 2008. godine zaputio na azijsku “petrolejsku turneju” i dogovorio sa Pekingom i Tokijom kupovinu značajne količine njegove nafte. Sa Japancima se dogovorio da i ta zemlja uloži osam milijardi dolara u petrolejska istraživanja u basenu Orinoka.

I dok je svoju “revoluciju” gurao na petrodolarima, Čaves je svoju vlast i svoje ideje korenite promene venecuelanskog društva, učvršćivao i na drugim privrednim sektorima. Odmah posle osvajanja drugog mandata, na početku 2006. godine, on je prvi put pomenuo reč “socijalizam” i najavio svoju revoluciju zelenih latinoameričkih boja, bez nasilja i gerilskih pokreta.

Ta njegova retorika nije uzbudila nikog u Latinskoj Americi, u kojoj se, inače, skoro svi tamošnji lideri olako gađaju vrućim terminima i parolama, koje sadrže reči “socijalizam” i “revolucija”.

Ispostavilo se, ipak, da Čaves ozbiljnije misli. On je u tom pravcu počeo da preduzima ozbiljne i konkretne korake koji su promenili život Venecuele. Počeo je, kao i Kastro, od domaćih latifundista, koji su po tradiciji “zelenog kontinenta” posedovali ogromne hacijende od po 10, 20 i 50 hektara zemlje. On je jednostavno jednog dana doneo predsednički dekret i njihovu zemlju podelio seljacima bezemljašima.

Time je izazvao žestoke reakcije veleposednika, pa čak i sporadične pokušaje oružanog otpora.

- Ne uzbuđujte se i ne galamite - poručio im je Čaves. - Dolazili su kod mene seljaci-bezemljaši i tražili da im dam oružje. Ja sam im dao zemlju, a ne oružje, i mislim da je to bolje i za vas. Poštedeo sam vas pobune i njihovog gneva.

A onda je dodao da je tako trebalo i ranije uraditi, jer se na tim ogromnim latifundijama, sa luksuznim hacijendama i lovištima, ništa ne proizvodi. - Zemlje ima napretek - dodao je - a hrane je premalo. Tako više ne može.

U nastojanju da privredne tokove usmeri ka tom svom “socijalizmu za 21. vek” i da zavede kontrolu, Čaves je slično postupio i sa ostalim privrednim sektorima. Pored izvorišta nafte, nacionalizovao je, tj. stavio je pod državnu kontrolu, većinu banaka, zatim telekomunikacije, elektrane, industriju čelika, cementare. - Običaj naših kapitalista je bio da sve podrede profitu i eksploataciji. Tako više neće moći - kazao je Čaves.

- Lako je Čavesu - govore latinoamerički analitičari i njegove kolege iz predsedničkih palata. - On pliva na petrodolarima, pa može da se razmeće nekakvom svojom “revolucijom” i da Amerikancima tera inat.

Ima u tome istine, ali to nije cela istina. Njegove kolege i prijatelji manje govore o petrodolarima koje on u znak solidarnosti šalje Kastru i još nekolicini levih latinoameričkih predsednika, među kojima su, recimo, Evo Morales u Boliviji, Danijel Ortega u Nikaragvi, Rafael Karea u Ekvadoru.

(Nastaviće se)