Strašila iz Bele kuće

ČAVESOVA parola da on vodi bitku za „drugu nezavisnost“ Latinske Amerike, koja je vekovima bila pod Španijom, a u poslednja dva stoleća pod senkom Amerike, prijemčivo zvuči kod većine režima tog kontinenta, a ne samo kod Fidela Kastra, koji je tu stvar prelomio još pre 50 godina.

Raspojasani i jezičavi venecuelanski predsednik Čaves već godinama odvlači gnev Vašingtona sa Kastra na sebe, mada kubanskom vođi, koji je pod američkom blokadom pola veka, to neće mnogo pomoći, a malo je verovatno da će i Amerikancima od toga biti bolje.

U jednom nastupu u svojoj televizijskoj emisiji „Alo, predsedniče“, Čaves je u leto 2007. godine poručio predsedniku SAD Bušu da uludo ne troši pare na svoje pristalice i špijune u Venecueli, jer neće uspeti u tim svojim namerama da ga destabiliziju, obore i, eventualno, likvidiraju. Da bi u tome bio uverljiviji, Čaves je podsetio Amerikance na onaj neuspeli državni udar protiv njega, iz aprila 2002. godine, kada su pučisti propali za svega dva dana, uprkos podršci američke ambasade u Karakasu, a naročito delovanju CIA.

Povod za te „pozdrave“ Čavesa Vašingtonu bio je istup ondašnjeg šefa američkog Stejt departmenta Kondolize Rajs, koja je Čavesa nazvala „diktatorom“ i pozvala njegove protivnike u zemlji da se organizuju i da ga ruše. To je bio poziv, ne samo političkoj poziciji, nego i predstavnicima krupnog kapitala, sindikatima, kamiondžijama, veleposednicima. Mora da je to Čavesa podsetilo na one dramatične dane u Čileu iz 1973. godine, kada je po toj istoj formuli socijalistički predsednik i demokrata Salvador Aljende ne samo oboren, nego i ubijen.

„Ne kači se sa mnom mala, ostavi me na miru, Kondoliza“, poručio je Čaves, u pravom latinoameričkom mačo-stilu, šefu američke diplomatije.

„Rat“ između Vašingtona i Čavesa krenuo je maltene od onog dana kada je Čaves zakoračio u predsedničku palatu „Mariflores“. On se za to i sam potrudio kada je počeo da deli zemlju seljacima i nacionalizuje moćne domaće i strane kompanije. Prva dva zakona koja je doneo bili su zakoni o zemlji i energetici. A kada je još rekao da on u Venecueli hoće da gradi „socijalizam 21. veka“, onda je definitivno puklo. Za Amerikance on je preko noći postao „Mali Fidel“. I to opasniji od kubanskog vođe, jer on u tome što radi ima sve više pristalica u Latinskoj Americi, a uz to pliva na nafti.

Svestan takve svoje pozicije i drčan kakvim ga je bog dao, Čaves uzvraća istom merom, pa je i taj verbalni rat između njega i Vašingtona tako doveden do usijanja.

Ti njegovi prkosni izazovi doveli su do toga da je ondašnji šef Pentagona Donald Ramsfeld u jednom javnom nastupu uporedio Čavesa sa Hitlerom!

Desilo se to na konferenciji za štampu kada su novinari zapitali Ramsfelda zašto idu tako đonom na Čavesa kada je on u svojoj zemlji izabran na demokratskim izborima i to ubedljivom većinom građana.

„Pa i Hitlera su birali masovno i demokratski“, odbrusio je iznervirani Ramsfeld.

Čaves je Bušu, Ramsfeldu i Rajsovoj odgovorio smireno: „Pomirite se s time da sam ja predsednik Venecuele. I ne igrajte se vatrom. A ako bog da, a siguran sam da hoće, ja ću biti predsednik Venecuele i posle vas“.

Nije ispalo tako. Ispratio je po dva mandata Buša i Klintona, a pre sadašnje bolesti, obećavao je da će videti leđa i Obami. A nije. I njegov prijatelj Kastro je tako ispratio desetoricu američkih predsednika, koji su se svi do jednog nadali i na tome radili da ga se otarase milom ili silom.

A „rat“ između Čavesa i Bele kuće se nastavljao sve većom žestinom. Tako nešto, sem Kube nije viđeno u istoriji odnosa između Vašingtona i zemalja „zelenog kontinenta“.

Evo kako je to izgledalo na tekućoj diplomatskoj traci. U jesen 2006. godine, Čaves se pojavio za govornicom Generalne skupštine UN. Progovorio je:

„Đavo je bio juče ovde.“ Slušali su ga pomno. Svi su znali da govori o Džordžu Bušu, junioru, koji je prethodnog dana govorio sa tog istog mesta.

Čaves je, zapravo svodio lične račune sa šefom Bele kuće, kojeg je u nekim ranijim nastupima nazivao „Mister Opasnost“, „Demon“, „Alkoholičar“, pa čak i „Lopov“.

No i Buš je njega u javnim nastupima čašćavao sličnim epitetima. Nazivao ga je „Despotom“, „Diktatorom“, pa čak i „Narkotrafikantom“.

Po dolasku Obame u Belu kuću, Čaves je spustio ton, ali nakratko. „Ne može on ništa da uradi, jer se ništa i ne pita“, rekao je jednom u svom stilu.

A kada su Obamu počeli da napadaju u samoj Americi, optužujući ga da „zavodi socijalizam“ u zemlji, Čaves mu je, u svom stilu, poručio:

„Vidim da te u tvojoj zemlji nazivaju ’socijalistom’ zato što država interveniše da bi se ublažila ekonomska kriza. Pridruži se nama, gospodine Obama, da zajednički gradimo socijalizam. Nemamo drugog izbora ni ti ni ja. A, možda je to bar dobar put da Amerika napusti dosadašnji kurs zbog kojeg je ceo svet mrzi.“

Bila je to još jedna, ali ne i poslednja „đavolija“ Uga Čavesa.

(Nastaviće se)