Fidelu Gospod daleko

SOCIJALNA pravda je nemoguća u kapitalizmu. Zato sam se i operedelio za „socijalizam 21. veka“, ali socijalizam bez nasilja - kaže Čaves.

Kada je preuzimao novi predsednički mandat, u januaru 2007. godine, Ugo Čaves je prvi put preko usana prevalio reč „socijalizam“, što su posmatrači primili sa nedoumicom. Građani Venecuele su bili zbunjeni, a Amerikanci su se nakostrešili.

Do tada, Čaves je govorio o reformama, o transformaciji ekonomskog i društvenog sistema, o otporu američkoj dominaciji, ali socijalizam nije pominjao, mada je taj pojam u Latinskoj Americi relativan, upotrebljava se maltene kao poštapalica u istupima svih onih političara koji zagovaraju socijalne reforme.

No, svejedno, u Americi su alergični i na samo pominjanje te reči. Treba se samo prisetiti slučaja Salvadora Aljendea, demokratskog predsednika Čilea, čiji „socijalizam“ nije imao baš nikakve veze ni sa socijalizmom koji je onda postojao u Evropi, a još manje sa „socijalističkom praksom“ Fidela Kastra na Kubi.

Za Vašington je i to bilo dovoljno da, pod plaštom sprečavanja rađanja „nove Kube“, Aljendea svrgnu i ubiju, a Čavesa stave na crnu listu.

Da li je Čaves u najavi tog svog „socijalizma za 21. vek“, otišao dalje od Aljendea, a bliže Fidelu Kastru, to je pitanje koje još nema odgovora, ali očigledno da muči Amerikance i domaću oligarhiju. U svakom slučaju, procenjuje se, Čaves može biti opasniji za Vašington od Kastra, jer nikada ranije antiamerikanizam nije bio primetniji i prijemčiviji u Latinskoj Americi kao što je u poslednjih desetak godina.

Sadašnje generacije lidera „zelenog kontinenta“ zahvaćene talasom levog nacionalizma, hoće da budu gazde u svojoj kući, hoće da se oslobode „druge kolonizacije“, o kojoj govori Čaves, i što je takođe veoma važno - hoće preraspodelu domaćeg bogatstva na sve građane. Enormne socijalne razlike, siromaštvo i korupcija razdiru tamošnja društva.

Ugo Čaves, ako nije glavni, a ono je bio najglasniji i najradikalniji predvodnik tog talasa. Međutim, on nije samo pričao, nego i delovao: delio je zemlju seljacima, nacionalizovao prirodne resurse i strateške firme, naftu izvozio u veći broj zemalja, kako ne bi zavisio od američkog tržišta. Pod njim, Venecuela je napustila MMF, ojačala ekonomsku, pa čak i vojnu saradnju sa Rusijom, kubanski vojni savetnici i razni drugi stručnjaci su veoma prisutni u Venecueli, on kupuje oružje od Moskve, nudi Rusima vojne baze.

Na tome je dobio podršku većine Venecuelanaca, ali isto tako i sve šireg fronta latinoameričkih režima, među kojima u poslednjoj deceniji prevlađuju oni iz levog nacionalističkog talasa socijaldemokratske orijentacije.

Koliko god da imaju rezervi u njegovu radikalnu retoriku, njegove latinoameričke kolege ga uvažavaju i u dobroj meri podržavaju. To je ono što brine Amerikance koji procenjuju da taj „mali Kastro“ može po njihove interese na „zelenom kontinentu“ biti i opasniji od kubanskog vođe, čiji model socijalizma nije više nikome u Latinskoj Americi privlačan.

Čaves je znao da je postao enfant terrible Latinske Amerike, da ga značajan deo Venecuelanaca ne može očima videti. „Ja sam svestan toga“, kaže on, obraćajući se pre svega domaćoj oligarhiji, koja se danas oseća ugroženom:

„Da ste sejali petrodolare u dobrobit celog naroda, ne bi bilo ni Uga Čavesa“.

Čaves je znao da se igra „ruskog ruleta“ i da će ga Amerikanci rušiti i spolja i iznutra.

„Ne uzbuđujte se, govorio je protivnicima, moja borba za socijalizam je pacifična, ali, opet, nije bez oružja...“

Da bi valjda bio uverljiviji, dao je još jedno pojašnjenje: „Moj socijalizam je hrišćanski. Ja Isusa Hrista smatram najvećim socijalistom. Niko u Venecueli ne planira revoluciju“.

Malo ko mu je u to poverovao. Svi se sećaju da je i Fidel Kastro, neposredno posle pobede svoje revolucije, pre 52 godine, izjavljivao da Kuba „Nikada neće biti komunistička zemlja“.

A kada je o Kubi i Kastru reč, interesantna je „ograda“ koju je Čaves izneo u razgovoru sa američkim glumcem Šonom Penom, koji je u Karakasu bio njegov gost dva dana.

„Koja je razlika između vas i Kastra, ima li je uopšte“ - zapitao je Pen Čavesa.

„Ima među nama više razlika“, odgovorio je venecuelanski predsednik. „Kastro je komunista, a ja nisam, ja sam socijaldemokrata. Fidel je marksista-lenjinista, a ja nisam. Ima i još nešto. Fidel je ateista, a ja verujem u Boga“.

Čaves je potom dodao i ovo: „Jednog dana sam razgovarao sa Kastrom o Bogu. ’Ja sam hrišćanin, ja verujem u jevanđelje i Hrista’ - rekao sam mu.

On mi je odgovorio da jednostavno ne veruje. A onda mi je rekao još i da Kuba iz onih i Venecuela iz ovih godina nisu iste“.

Valjda osećajući da sve te razlike između njega i kubanskog vođe možda i nisu uverljive, Čaves je dodao i ove reči:

„Nas dvojicu ne veže ideologija, nego strategija“.

(Nastaviće se)