Uživo “Alo prezidente“

TEŠKO da je mogao da prođe dan, a sedmica nikako, da venecuelanski predsednik Ugo Čaves ne izvede neku novu „đavoliju“. Zaćutao je tek kad je pao u bolesničku postelju, sa koje više nije ustao.

Ugo Čaves je bio „enfant terible“ latinoameričke političke scene. Teško da je u protekle dve decenije bilo popularnijeg i osporavanijeg političara od njega. Jedni kažu da je diktator, kaudiljo i despot. Zvali su ga „mali Kastro“ i „prerušeni Pinoče“. Ima i onih među njegovim neprijateljima koji kažu da je ludak!

Njegove pristalice za Čavesa su govorile da je narodni vođa, heroj, legenda, dar neba.

A on sam, u trenucima srdžbe, pod kišom napada i pretnji, naročito onih koje dolaze iz Vašingtona, ovako je odgovarao:

„Ja nisam Ugo Čaves, ja sam narod!“

I zaista, ko je Ugo Čaves? Ko je taj bivši oficir i pučista, čovek skromnog porekla, tvrdog lica i indioskog lika, raspojasan i nepredvidiv, ali neustrašiv, čovek kojeg jedni vole do obožavanja, a drugi mrze do smrti? Niko nema preciznog odgovora na to pitanje, ali niko nije ravnodušan kada je o njemu reč.

Kakav je bio u tim svojim verbalnim „đavolijama“, on je tako i vladao Venecuelom, zapravo tako kako niko nije vladao pre njega: s nogu, u direktnom kontaktu sa narodnim masama, preko televizijskog ekrana, u prvom licu.

On je valjda jedini šef države čiji se kabinet nalazi na televiziji i na ulici. Analitičari vladavine Uga Čavesa se slažu u tome da je on imao „čarobni instinkt“ da povuče mase za sobom, da osvaja njihove glasove svojom harizmom, a ne samo autoritetom svoje autokratske vlasti i svojim političkim programom.

Jedan od bitnih elemenata za odgonetanje tajne njegovog uspeha je televizijski ekran, to moderno i zastrašujuće čudovište, preko kojeg se obrađuju, osvajaju i zaluđuju narodne mase i preko kojeg je vladao.

Ono šta je Čaves napravio od nacionalne televizije, teško da ima presedana u svetu. On je još na početku svog prvog mandata, pre 13 godina, maltene instinktivno, na nacionalnoj televiziji uveo svoju nedeljnu emisiju koju je nazvao „Alo, predsedniče“. Ta emisija se od onda emitovala svakog vikenda, sem naravno, kada je bio bolestan. To je valjda najoriginalnija kombinacija televizijskog ekrana i državne vlasti, politički program koji osmišlja i vodi sam predsednik. Tako nešto nije nigde viđeno.

Emisiju je uživo vodio sam Čaves i nikada se nije znalo šta će biti tema, ko će biti gosti, koliko će trajati, da li će se emitovati iz tv studija, predsedničke palate „Miraflores“, sa obale reke Orinoko, iz nekog sela u unutrašnjosti, iz fabrike. Emisija je trajala po nekoliko sati, a ponekad čak i celih osam.

U toj emisiji, koja je Čavesu donela veliku popularnost, pojavljivali su se i brojni gosti, među kojima su bili Dijego Maradona, američki glumac Šon Pen, manekenka Naomi Kembel i mnogi drugi. U Čavesovom programu se priča, peva, igra i telefonira. Sam Čaves drži pridike, priča i viceve, preslišava goste, šalje poruke, kritikuje ministre. Jednom prilikom je iz studija pozvao telefonom svog prijatelja Fidela Kastra koji je tada bio teško bolestan, pa su se u Americi pojavile vesti da je mrtav. Pričao je sa njim na engleskom da bi „gringosi“ čuli da je još živ.

U jednoj od tih emisija, dok su sa ekrana saopštavane vesti o novom krvoproliću u Iraku, Čaves je pred kamerama rekao: „Šta radi taj pijani ludak u Iraku“, misleći naravno na Buša.

Jednom prilikom, u vreme zategnutih odnosa sa susednom Kolumbijom, pozvao je tamošnjeg predsednika Alvara Uribea da problem reše njih dvojica u dvoboju!

Drugi put, odgovarajući na napade Meksika, rekao je za ondašnjeg meksičkog predsednika Visentea Foksa da je „američka pudlica“.

I tako, dok su njegove „đavolije“ izazivale diplomatske skandale, venecuelansko gledalište je pomno slušalo šta će predsednik reći, jer u toj svojoj emisiji on saopštava važne odluke, najavljuje reforme, smenjuje ministre, odgovara na napade.

I tako je to trajalo trinaest godina! Čavesa niko nije uspevao ni pokušavao da zaustavi i ućutka.

Ipak, našao se neko ko ga je jednom naterao da zaćuti. Desilo se to na samitu hispanoameričkih država u Santjagu 10. novembra 2007. godine. Za govornicom skupa smenjivali su se latinoamerički državnici, ali Čaves, koji je sedeo u prvom redu, nije mogao da zaćuti.

Dobacivao je svoje jetke komentare, poskakujući sa sedišta, naročito za vreme govora španskog premijera Sapatera. „Pljuvao“ je zapravo po ličnosti Sapaterovog prethodnika Asnara. Bilo je to neukusno i mučno. Čaves je prevršio svaku meru. Nisu ga mogle zaustaviti ni opomene predsedavajućeg, ni žagor kolega u sali. to je očigledno iziritiralo i španskog kralja Huana Karlosa, koji je sedeo takođe u prvom redu, nedaleko od Čavesa. Podviknuo mu je:

„Umukni već jednom! Zašto ne zaćutiš, čoveče“.

Čaves je mogao sve drugo očekivati, ali ne i to. Bio je zatečen i on, koji ima životinjski instinkt za munjevito reagovanje, ostao je bez reči. Prosto je zanemeo. Nije znao šta da kaže kralju, koji je izgovorio reči koje su bile na pameti svim učesnicima tog eminentnog skupa.

(Nastaviće se)