Diktator voljom naroda

VENECUELANSKI analitičar Edmundo Ćirinos kaže da je Ugo Čaves „zavisnik vlasti“, da je to za njega „opijum“. I dodaje:

„On je pasionirani lider, uveren da je njegova istorijska misija da menja sudbinu Venecuele i Latinske Amerike. Ponet tom idejom, on je uporište tražio na javnoj sceni, od koje živi i za koju diše. Taj čovek, koji deluje otvoreno, ima na licu nekoliko maski, ispod kojih se krije tajna njegove vladavine. Njega sa vlasti mogu oterati samo silom, ili ako mu bog uzme život...“

I dok se oboleli Čaves u Havani molio bogu da mu se ne desi ovo poslednje, domaći hroničari su iskopali odnekud njegov dnevnik iz mlađih dana, u kojem mladi vojni akademac piše da bi „voleo da mu Svevišnji jednoga dana da priliku da on na svoja pleća preuzme odgovornost sudbine Venecuele“.

Da li je mlađani Čaves već onda bio zadojen i opsednut vlašću, to može biti diskutabilno, ali ono što je manje sporno i što niko ne dovodi u pitanje, to je da je tog čoveka stamenog rasta i tvrdog lica, demonski i sasvim zahvatio sindrom vladanja zemljom i ljudima. Takvih je slučajeva i ličnosti bilo prilično u Latinskoj Americi, ali je Čaves nešto drugo.

Razlika je, ipak, u tome da je Čaves, i pored onog zaletanja sa vojnim pučem, uspevao da demokratski vlada Venecuelom, kombinujući pritom na veoma vešt način, harizmu i kult svoje ličnosti, sa demokratskim pravilima igre koja su definitivno prevladala na celom kontinentu. On je delovao kao autokrata, kao nekakav moderni „kaudiljo“, ali je, za 14 godina vladavine, sve svoje reforme i ustavne promene iznosio na referendume, isto kao što je četiri puta biran na demokratskim izborima čiju regularnost niko nije osporavao.

I pored svega pratio ga je glas samovoljnog i raspojasanog šefa države, za kojeg Amerikanci, i ne samo oni, odavno govore da je „diktator“.

Na to ukazuje i autor čuvene knjige „Otvorene vene Latinske Amerike“, Urugvajac Eduardo Galeano kada kaže da je Amerika putem manipulisanja svetskim javnim mnjenjem Čavesu dodelila ulogu „demona“ i proglasila ga „diktatorom“. „A taj diktator, kaže Galeano, pobeđuje zaredom na svim izborima“.

U svakom slučaju, kako god da ga nazivaju, Čaves je bio jedinstvena politička pojava u Latinskoj Americi. On je u paramparčad razbio okvire i manire ozbiljnog, obazrivog i uglađenog šefa države.

Tako nešto teško da se igde drugde može sresti. Ali to je Latinska Amerika, postojbina onog čarobnog pisca po imenu Gabrijel Garsija Markes, u kojoj su moguća svakakva čudesa i svakakvi likovi, pa i onaj pod čijom se maskom krila enigma Uga Čavesa Fariasa.

Luis Mikelina, ugledni venecuelanski političar i intelektualac, koji je svojevremeno bio „mecena“, savetnik i prijatelj Uga Čavesa, sada o njemu govori ovako: „Bio je drugačiji pre nego ga je opila vlast. Znali smo tako nas dvojica da sednemo noću i da sanjarimo o tome kada će se Venecuela osloboditi korupcije i ljudske bede“.

„Ja nisam u stanju“, dodaje Mikelina, „da definišem i procenim tog čoveka. Mogu samo da ga opišem. On je impulsivan i zapaljive prirode. On je čovek, rekao bih, skromnog intelekta, mada to treba uzeti sa rezervom. On je čovek instinkta. Deluje temperamentno, ali ga ne izdaje strpljenje. Lukav je, ume da čeka“.

Ugo Čaves, taj enfant terible Latinske Amerike, kako ga opisuju njegovi saradnici i poznanici, živi i vlada u haosu. On nema radnog vremena, retko dolazi u svoj kabinet, ne predsedava sednicama vlade, jer ih i ne zakazuje, niko ne zna kada će doći i kada će otići. Odlučuje i preseca bez papira i konsultacija, s nogu. Prema svojim ministrima se ponaša kao despot. Njegovi saradnici kažu da se niko neće iznenaditi ako on nekom od svojih ministara, s nogu, kaže: ’Od ovog trenutka ne želim da te moje oči ikada više vide...’“

Ipak, u svemu što radi i kako se ponaša, Čaves je bio najdosledniji u jednoj za njega bitnoj stvari: drži vezu sa narodom, sa masama. Za sve što radi i što smera, bez obzira na haos u kojem je, on je uporište tražio u masama. On to čini preko televizijskih ekrana, na skupovima i dnevnim susretima sa građanima.

„Čaves jednostavno“, kaže venecuelanski pisac Alberto Barera, „ima enormnu potrebu da je sa ljudima, da ga ljudi vole, da ga slušaju, da čekaju šta će im reći. On prosto ne podnosi da ćuti. Njegovo najomiljenije i najubojitije oružje bile su reči - odsečne, zapaljive, brze, lekovite, ubojite“.

Pritom valja imati u vidu da je on bio izuzetan govornik. Pogotovo kada su pred njim mase, sa kojima on, maltene na volšeban način uspostavlja prisan kontakt. On ume da kaže ono što ljudi osećaju, što misle, i pre svega, ono što žele da čuju. A on sam, kada oseti puls masa i kada ga ponesu aplauzi i pokliči, nema više kočnica. Reči lete kao iz rafala, odsečne, jasne i sve prijemčivije za one koji ga slušaju i koji će sutra glasati za njega.

Sada za Čavesa to „sutra“ ne postoji. Opaka bolest je učinila svoje.

(Nastaviće se)