Maduro Čavesov izbor

AKO ja zaćutim, govorio je Ugo Čaves, progovoriće kamenje Latinske Amerike, kontinenta koji želi da se definitivno oslobodi kolonijalizma koji traje više od pet vekova.

Čaves je to govorio, ne sluteći da će brzo otići sa političke i životne scene svoje zemlje i Latinske Amerike. Sada su njegova životna drama i njegov odlazak poprimili dimenzije pitanja političkog nasleđa Venecuele i Latinske Amerike. Koliko god da je bio radikalan, spontan i neodmeren, za 14 godina vladavine uspeo je da izraste u jednog od simbola i predvodnika onih levih nacionalističkih snaga na "zelenom kontinentu", koje su u središte svoje vizije i svoje borbe stavile dve bitne stvari: osloboditi zemlju od bede i nepravde, iznutra, i tutorske dominacije "kolosa sa severa", spolja. To je već od poodavno dobilo ime "čavizam".

Možda ima pravo Nikolas Maduro, kada govori da Čavesa ne treba zvati "mrtvim". Sada već bivši predsednik Ugo Čaves je promenio Venecuelu do te mere da se niko neće usuditi da je vrati nazad preko linije koju je on povukao. Moguće je da neće ništa ispasti od "socijalizma za 21. vek", koji je Čaves više obećavao, nego što ga je gradio, ali je sasvim izvesno da neće niko smeti da pokuša da nacionalizovane izvore nafte i gasa vrati u ruke multinacionalnih kompanija ili da otme zemlju koju je Čaves podelio seljacima-bezemljašima. Isto kao što je malo verovatno da će njegovi naslednici odlaziti po svoje mišljenje u Vašington.

Čaves jeste bio populista i autokrata, nije mnogo držao do formalnosti i tuđih mišljenja, ali je imao sluha za glas naroda i za socijalnu pravdu. On jeste bio zavisnik od lične vlasti, ali nije se mogao osporiti i demokratski karakter njegove vladavine. Samo je jedan referendum izgubio, ali je taj poraz priznao.

Pri svemu tome, antiamerikanizam je bio najmarkantnija crta njegove spoljne politike. Niko sem Kastra nije tako otrovno govorio o aroganciji Bele kuće i američkim imperijalnim pritiscima i namerama prema Latinskoj Americi. On je govorio ono što mnogi na "zelenom kontinentu" nisu smeli da kažu, ali je skoro svima bilo na srcu. "Idite do đavola, vi usrani Jenki. Ostavite na miru ovaj narod koji je rešen da bude slobodan".

Uga Čavesa više nema među živima. Ostaće njegovo nasleđe i mit o toj izuzetnoj ličnosti. Njegove pristalice na "zelenom kontinentu" kažu da je čavizam, ne samo pojava, nego i pokret koji je nastao i primio se, jer je izraz težnji i stremljenja celog jednog, mladog i probuđenog kontinenta.

A u samoj Venecueli, zemlji koja pliva na petroleju, bitka za Čavesovo nasleđe tek se otvara. Predsednik parlamenta Diosdado Kabeljo zakazao je nove predsedničke izbore za 14. april. Najveću šansu ima Čavesov izabranik, sadašnji vršilac dužnosti predsednika Nikolas Maduro. On je čavista do koske. On je dosta vešto vodio zemlju za vreme Čavesove bolesti. Taj bivši vozač kamiona, sindikalni vođa, dugogodišnji član vlade i šef diplomatije, ima zasada široku podršku čavista, i što je posebno važno, iza njega stoji i vojska, najjači stub prethodnog režima. Maduro računa i na podršku dve Čavesove ćerke, što može biti veoma značajno, jer su miljenice većeg dela javnosti.

Međutim, Maduro nema Čavesovu harizmu. Ćutljiv je, tvrd i zatvoren, sve što Čaves nije bio.

Na suprotnoj strani je Enrike Kapriles, četrdesetogodišnji kandidat domaće desnice, krupnog kapitala i, pre svega, SAD, koja će pokušati da iskoristi odlazak Čavesa i vrati Venecuelu na stari kolosek i to, ne samo iz političkih razloga, nego i zbog činjenice da Venecuela ima najveće rezerve nafte u svetu i da znatan deo tog petroleja Amerika od nje kupuje.

Kapriles je na prošlim izborima takođe bio predsednički kandidat, ali je od Čavesa izgubio sa razlikom od nekih 12 procenata (44:56).

Objektivniji analitičari kažu da naslednika Čavesa čekaju nemale muke. Zemlja je podeljena u dva nepomirljiva bloka sa senkom tutorske Amerike iznad glave. Privatni sektor je uzdrman, državni neefikasan, siromašnih je manje, ali je nezaposlenost velika. Previše je kriminala na ulicama, a crni kurs bolivara je četiri puta veći od zvaničnog.

U svakom slučaju, pokušao je da bude duhovit jedan lokalni hroničar, bez Čavesa će biti dosadno. Pevao je, igrao, svađao se, pretio, lavovski se borio sa Belom kućom i sa rakom. A znao je i da bude drag. Kod Madura ničega od toga nema.

Kraj