Herojski otpor Grčke

ITALIJANSKE jedinice napale su Grčku 28. oktobra 1940. godine iz svoje baze u Albaniji. Ovo me je veoma uzbudilo iz dva razloga: prvo, Jugoslavija i Grčka su uvek bile izuzetno prijateljske zemlje i trebalo je da, prema uslovima Balkanskog ugovora, zajedno sa Turskom, svakako, priskočimo Grčkoj u pomoć, iako je iz dotadašnjeg stava naše vlade bilo očito da to nećemo učiniti. Drugi razlog bila je činjenica da će potencijalni neprijatelj, kada jednom osvoji Grčku, sasvim okružiti i otcepiti Jugoslaviju od ostalog sveta. Međutim, posle nekoliko nedelja, bilo je jasno da je mala, herojska Grčka u stanju da se sama suprotstavi agresoru.

Javno mnjenje u Beogradu postajalo je sve uznemirenije i ljudi su gunđali, pa čak i grubo grdili vladu zbog njene politike popustljivosti prema silama Osovine. Na univerzitetu i u nekim srednjim školama došlo je do demonstracija. Takođe je, među mladim oficirima u vojsci, bilo veoma izraženo osećanje nezadovoljstva, jer su verovali da se odričemo svojih ranijih prijatelja i saveznika, a i osuđivali su zastareo i nemaran način na koji su se vršile pripreme za odbranu zemlje.

Nezadovoljstvo se još više povećalo, kada su nemačke jedinice prešle rumunsku i bugarsku granicu i obe zemlje podvrgle mirnoj vojnoj okupaciji. Ubrzo posle toga, počele su da se šire glasine da Hitler postavlja provokativne zahteve našoj vladi, tražeći dozvolu za prolaz nemačkih trupa preko naše teritorije i njeno korišćenje za vazduhoplovne baze, pa čak i naše članstvo u Trojnom paktu.

Misli su mi bile veoma zbrkane, rastrzane između instinktivnog osećanja koje sam delio sa svojim narodom i logičnog razmišljanja, po kome je ovakav stav možda ipak najbolji, jer dobijamo u vremenu, umesto da, time što ćemo ući u rat u ovom trenutku, počinimo masovno samoubistvo. Bio sam u još većoj nedoumici, jer su svi ljudi koji su mogli da me posavetuju, moj stric (Pavle), general Kosić, moji profesori i vojni instruktori, navodili različite razloge za ovakvu politiku naše vlade.

Do tog trenutka, moji problemi bili su više-manje isti kao ma kog drugog dečaka, ali iznenada sam bačen u okolnosti sa kojima, pošto sam bio premlad i neiskusan, nisam bio u stanju da se uhvatim u koštac. Moje srce i moj razum, moj instinkt i moja obuka, bili su u sukobu. Zbog svog vaspitanja, u kome je bilo izraženo osećanje za tradiciju i autoritet, i letimične predstave koju sam imao o složenim državnim pitanjima, počeo sam da preispitujem svoje patriotske težnje kao i sva ostala jugoslovenska mladež. Znao sam da treba da načuljim uši i da slušam rasprave onih koji su od mene stariji i pametniji i koji su više od mene upućeni u političke prilike.

Priredili smo uobičajenu božićnu zabavu i, posle predstave, uspeo sam da odvedem u stranu jednog gosta, sa kojim sam odavno želeo da razgovaram. Bio je to engleski diplomata koji je došao da nas poseti. Postavio sam mu veliki broj pitanja o opštim ratnim prilikama u Engleskoj. Slika koju mi je dao bila je vrlo nevesela. Bitka za Britaniju bila je, svakako, veliki trijumf Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva, ali sada se pojačalo noćno bombardovanje, Nemci su koncentrisali jedinice duž francuske obale Kanala i narod je očekivao nemačku invaziju na proleće. Pitao sam ga da li će, ukoliko mi uđemo u rat, Velika Britanija moći odmah da nas snabde borbenim avionima, lakim tenkovima i borbenim jedinicama. Odgovorio je da ne veruje.

Zanimljivi, ali uznemirujući izveštaji stizali su od našeg poslanika u Berlinu, koji je pokušao da odloži trenutak potpisivanja Trojnog pakta i izbegne Hitlerov zahtev da nemačke trupe prođu preko jugoslovenske teritorije.

Razmatrali smo mnoge planove i najzad smo se oko jednog složili. Trebalo je da otputujem na nekoliko dana, pod izgovorom da idem u lov, a umesto toga da sa svojim drugom, kadetom, odem u tenkovski depo u Beogradu, koji je bio pod komandom majora, mog dobrog prijatelja koji je delio naša osećanja. Major će onda reći da ide u noćnu patrolu i povešće šest tenkova sa sobom, kojima će otići na jug u Skoplje, oko 300 milja od Beograda. Do tog trenutka, treba da se potrudim da niko ne posumnja da učestvujem u ovim akcijama.

Drugi članovi naše grupe koji su bili iz vojske, a jedan od njih bio je kapetan garde, trebalo je da se prijave za premeštaj i da se potrude da budu prebačeni u komandu u južnoj Makedoniji. Stric jednog od mojih prijatelja, kadeta, živeo je u Bitolju, a njegov stariji brat je, srećom po nas, u to vreme bio komandant pešadijskog bataljona u toj oblasti. U ovu poverljivu grupu uzeo sam, takođe, jednog od mojih vojnih instruktora, koji je doskora bio komandant brigade blizu grada Debra. Bio je izuzetno omiljen među oficirima i vojnicima svog garnizona. Drugi članovi naše grupe trebalo je da stupe u vezu sa što više poverljivih ljudi i da se potrude da se što više približe granici.

Nadali smo se da 24 sata posle našeg bekstva tenkovima iz Beograda neće biti uzbune. Trebalo je da odem u glavni garnizonski štab u Skoplju koji je, što sam već znao, bio na našoj strani i da stupim u vezu sa generalom koji je bio komandant oblasti, i da ga ubedim da izda naređenje svojim jedinicama da se povuku prema granici. Nameravali smo da zatražimo od grčke vlade da u svoju zemlju primi ovu izbegličku vojsku od oko 100.000 ljudi i da grčka vlada, u naše ime, traži od naše sopstvene vlade da otkaže potpisivanje pakta. U slučaju da odbije, trebalo je da se pridružimo tradicionalnim prijateljima, Grcima, u borbi protiv zajedničkog neprijatelja.

(Nastaviće se)