Proglas tuđim grlom

KNEZ Pavle se u pratnji dr Šubašića vratio u Beograd. U 7 sati uveče, general Simović je otišao sa načelnikom Generalštaba na zemunsku stanicu i u 7.10 kraljevski voz je ušao u stanicu. Kneževa telesna garda pojavila se na prozoru i, u moje ime, od njih je zatraženo da ne pružaju otpor. Sve je prošlo mirno. Knez, obučen u civilno odelo, sedeo je u salonu vidno umoran i utučen. Od njega je zatraženo da napusti voz, jer ga čeka predsednik vlade. Ustao je i rekao samo: „Mislim da sam stigao na vreme“. Na peronu je pozdravio generala Simovića i zajedno su se odvezli u Generalštab gde je potpisao da se odriče namesništva.

Moje lično iskustvo u vreme prevrata počelo je u 6 sati ujutru 27. marta 1941. kada je Radenko, moj lični sluga, ušao u moju sobu, jako me protresao i probudio. Rekao mi je da me u gostinskoj sobi čeka upravnik, koji želi hitno da me vidi. Takođe mi je prošaputao na uvo da vodim računa šta radim i šta govorim, pošto su se, izgleda, vojska i vazduhoplovne snage u gradu pobunile protiv vlade.

Iako sam se obukao najbrže što sam mogao, general Kosić je nespokojno hodao unaokolo, mašući stalno rukom i, požurujući me, vikao: „Jeste li spremni? Požurite!“ Kad sam se obukao, krenuo sam za njim i još ošamućen, seo sam u otvoreni automobil, upitavši pospano „Kuda idemo?“ Rekao mi je da ćemo se odvesti u štab garde gde me čeka garda, postrojena na paradnom poligonu. „Morate da odete i da se pokažete“ rekao je, „jer su to ljudi koji će vas braniti kad dođe vreme“. Nema sumnje da ni jedinice garde, isto kao ni ja, nisu znale povod za ovu ranu jutarnju smotru.

Kad smo se vratili u dvor, uključio sam radio, na Radenkov predlog. Na svoje zaprepašćenje, čuo sam glas koji liči na moj, kako izdaje sledeći proglas:

„Srbi, Hrvati, Slovenci,

U ovom trenutku, tako ozbiljnom za naš narod, odlučio sam da preuzmem kraljevsku vlast. Članovi namesništva prihvatili su ispravnost razloga za ovakav moj potez i odmah su svojevoljno podneli ostavku.

Moje, kraljevska vojska i mornarica, odmah su mi se stavile na raspolaganje i već izvršavaju moje naloge. Pozivam sve Srbe, Hrvate i Slovence da se okupe oko prestola. U sadašnjim teškim okolnostima, ovo je najpouzdaniji način da se očuva unutrašnji poredak i spoljni mir. Ovlastio sam armijskog generala Simovića da sastavi novu vladu. Sa verom u Boga i u budućnost Jugoslavije, pozivam sve građane i predstavnike vlasti u zemlji da ispunjavaju dužnosti prema kralju i otadžbini“.

Do tog trenutka general Kosić je već sasvim pobesneo. Uleteo je kao oluja u moju sobu i objavio da su „pobunjeničke“ jedinice zauzele sve zvanične zgrade i da opkoljavaju dvor. Čupao je kosu i bio je ubeđen da će nas sve pobiti. Rekao je da je izdao naređenje gardi da otvori vatru na svakog „pobunjenika“ koji se približi dvoru. Brzo sam zabranio takvu akciju, rekavši: „Nemojmo da dopustimo nepotrebno krvoproliće!“

Predložio sam da od komandanta takozvanih pobunjeničkih jedinica zatraži da dođe i da me obavesti šta se događa. „Veoma dobra ideja“, rekao je, „i kada dođe, uhapsićemo ga“. To me je veoma uznemirilo i strogo sam mu saopštio da ne želim da iko bude uhapšen. Na kraju se složio da ode i kroz kapiju razgovara sa „pobunjenicima“.

Izašao je iz automobila i rekao kapetanu baterije garde da namerava da razgovara sa „pobunjenicima“. „Otvorite kapije“, rekao je „i ako mi se nešto dogodi, pucajte“. Približio se tenkovima. Jak, mlad regrut ga je uzeo i podigao u tenkovsku kupolu pre nego što je mogao da prozbori i reč. Tenk se onda okrenuo i krenuo niz ulicu ka gradu. Artiljerija se nije ne pomerila.

Vest o ovom događaju čuo sam za vreme sastanka u očevoj radnoj sobi sa ministrom dvora, gospodinom Antićem, i nekim komandantima garde i ađutantima koji su, svi, kad su čuli novosti, insistirali da pošaljem, po glasniku, naređenje u pisanoj formi komandantu Dunavske divizije na periferiji Beograda, da napadne i savlada jedinice koje su opkolile dvor. Ovaj glasnik ubaciće se u redove „pobunjenika“, pretvarajući se da ima poruku od mene za generala Simovića. Jednostavno sam odbio da potpišem takvo naređenje i da imam ma kakve veze sa ovom operacijom. Kasnije, odbio sam da dozvolim bilo kakvo krvoproliće, posebno zato što mi se činilo da je prevrat doživeo potpun uspeh, makar u gradu Beogradu, i da bi, makar i jedan metak, ispaljen u tom trenutku, izazvao građanski rat.

Ubrzo posle toga, jedan predstavnik „pobunjenika“ zatražio je da vidi ministra dvora. Rekao mu je da je voz u kome je putovao moj stric Pavle zaustavio u Zagrebu komandant garnizona i da ga je smesta vratio za Beograd. Kada me je ministar obavestio o ovome, postao sam ubeđen da ova pobuna nije lokalna, već da je zahvatila celu zemlju. Predložio sam mu da pošalje gardu nazad u kasarne, ali je on odgovorio da ne može ništa da uradi, dok se ne vrati namesnik, jer ima naređenje od njega.

Ostatak dana prošao je bez događaja. Jedinice su ostale tamo gde su i bile, okrenute jedna prema drugoj: svi su čekali da se vrati moj stric. U 7.10 voz je ušao u zemunsku stanicu (pošto nije bilo veze do Beograda) i moj stric je, u pratnji generala Simovića, otišao u Generalštab gde je potpisao odluku o podnošenju ostavke na položaj namesnika. Rečeno mu je da je spreman specijalni voz koji će, te večeri, njega i njegovu porodicu prebaciti do Grčke. Onda su ga otpratili do Belog dvora, gde me je obavesto da je podneo ostavku i da, od tog trenutka, imam punu kraljevsku vlast i odgovornost.

(Nastaviće se)