Pakleni udari s neba!

OKO 4 sata ujutro probudila me je sirena sa krova dvora. Svi koji smo se zatekli u Belom dvoru sišli smo u sklonište. Pozvao sam telefonom komandu vazduhoplovstva da upitam za novosti i obavešten sam da je pedeset neidentifikovanih dvomotornih aviona prešlo granicu i krenulo u pravcu grada. Posle tri ili četiri sata čekanja, ponovo se oglasio telefon i saopšteno mi je da su bombarderi kružili iznad grada i da su se vratili prema granici.

Sledeće čega se sećam je zaglušujući tresak i prigušena tutnjava od eksplozije bombe. Skočio sam iz kreveta i, dok sam oblačio zimski kaput, pojavio se zaslepljujući blesak, a kroz otvorene prozore jurnuo je vruć vazduh, bacivši me na pod. Drugi prozor koji je bio zatvoren, razbio se u paramparčad i staklo je uletelo u sobu.

Otrčao sam u hodnik gde je stakleni krov bio slomljen i, kao i ostali, sišao u sklonište. Sve je bilo u mraku. Samo sam ja imao bateriju. Činili smo uzaludni napor da električno postrojenje proradi. Nije radila ni klimatizacija. Poslao sam Radenka po baterijske lampe i sveće. Ustanovio sam da ne može da se telefonira sa običnog telefona i morao sam da upotrebim vojni.

Posle nekog vremena, dobio sam komandu vazduhoplovstva i obavestili su me, da je oko dvestotine bombardera - „hajnkel III“ i „junkers 87“, „štuka“ - napalo grad i da su tog trenutka mete bile mermerno zdanje, železnička stanica, pošta, radio stanica i zgrade Generalštaba. Pitao sam kakva je naša odbrana i rečeno mi je da je jedna eskadrila „harikena“ upravo uzletela, a da su dve eskadrile „meseršmita“ poletele iz Kraljeva.

Pokušao sam da stupim u kontakt sa Generalštabom, ali je linija bila u prekidu. Pozvao sam predsednika vlade na kuću, ali mi je nadzornik posluge rekao, da je njegova ekselencija u topčiderskoj crkvi (oko tri milje južno od Beograda) gde se udaje njegova kći. To me je šokiralo. Ostavio sam poruku da mi se odmah javi, ukoliko se vrati. U drugom razgovoru sa komandom vazduhoplovstva, tražio sam od ađutanta da me obaveštavaju o događajima.

Do tog vremena, prošao je prvi talas bombardovanja, a ja sam otišao u Beli dvor i obukao se. Pošto sirena nije više radila, gardista se popeo na krov da nas trubom upozori na približavanje neprijateljskih aviona. Jedini avioni koji su se još mogli videti iznad grada bili su naši „harikeni“.

Otkrio sam da Beli dvor nije direktno pogođen, iako je u parku postojao krater, a svi prozori, na strani na kojoj su se nalazile moje odaje, bili su izbijeni. Prozori su bili bez stakla i kroz njih sam video kako kulja dim iz mermernog zdanja.

Truba se oglasila dok sam se oblačio i sa prozora sam video kako se lovački avioni približavaju sa juga. Taman sam ponovo obukao kaput, kad je u sobu ušao moj ađutant. „Ponovo smo napadnuti“, rekao je. Rekao sam mu da se ne slažem i mislim da su to verovatno naši „meseršmiti“ koji dolaze da brane grad. Sišli smo ponovo u sklonište, a ja sam izvirio kroz prinudni izlaz da vidim šta se dešava. Ono što sam video užasnulo me je: misleći da su nemački avioni, ’harikeni’ su odmah napali ’meseršmite’ i svuda iznad nas odvijali su se dvoboji u vazduhu. Neko vreme je prošlo, dok nisu identifikovali jedni druge i mnogo ljudi je poginulo. Bila je u pitanju greška zemaljske kontrole.

Nekoliko minuta posle ovog nesrećnog događaja, drugi talas bombardera, u pratnji lovačkih aviona, nastavio je da bombarduje grad. I opet nijedna bomba nije pogodila dvor. Posle drugog napada, stigao je general Simović i uveli su ga u naše sklonište. Iz crkve je požurio kući, presvukao se i došao pravo u Beli dvor. Odmah sam ga pitao za novosti, ali on je znao samo nešto malo više od mene.

Napadnuti smo celom dužinom granice i sve veze su uništene. Naša radio stanica direktno je pogođena na početku napada i posle toga vesti se nisu mogle emitovati. Viša komanda je evakuisana u Zvornik, na reci Drini i saopštio mi je da i ja moram istog popodneva da krenem i da im se pridružim. Međutim, dodao je da „ima vrlo dobre vesti“.

Posle bombardovanja došlo je do zatišja i, sa Radenkom i ađutantom, otišao sam u mermerno zdanje da pokupim neke papire iz svoje radne sobe. Put koji je do tamo vodio bio je pun kratera i po njemu je bilo teško voziti. U mermernom zdanju sam otkrio da je jedna bomba pogodila verandu i da je glavni ulaz blokiran ruševinama, tako da smo morali da uđemo kroz biblioteku. Svi prozori su bili porazbijani i unutra je sve bilo u neredu, knjige su bile razbacane.

Tajna vrata za radnu sobu nisu više radila i morali smo da prođemo hodnikom. U hodniku je pod bio uzdignut, njegova sredina napukla. Bomba je pala kroz plafon i ušla kroz pod u podrum gde je eksplodirala. Spavaća soba je direktno pogođena, kao i tunel u kome je poginulo sedam gardista, koji su ga koristili kao sklonište. Stavio sam stvari u kola i odvezli smo se nazad u sklonište, pošto su upravo stizali bombarderi trećeg talasa, praćeni lovačkim avionima, koji su iz puškomitraljeza pucali na kola koja su se kretala ulicom. Rekao sam šoferima da kola smeste ispod drveća u parku i pripreme ih za evakuaciju.

(Nastaviće se)