Udarci pete kolone!

Poslednji put sam telefonirao komandi vazduhoplovstva i obavestili su me da je petnaest aviona, koji su stajali na aerodromu, puškomitraljezima pogođeno iz vazduha i uništeno. Slika događaja bila mi je jasna. Nemačka vojska napredovala je prema Nišu, nailazeći na neznatan otpor, a mi smo poslali "blenhajms" da pokušaju da zaustave napredovanje njihovih tenkovskih divizija. Takođe mi je rečeno da je eskadrila "blenhajma" poslata da bombarduje Budimpeštu. Kada sam zaprepašćeno upitao za razlog, dobio sam odgovor: "Zar ne znate da nam je Mađarska objavila rat?"

Smatrao sam da je veoma loša politika na taj način odgovoriti na objavu rata, i to onda kada su nam avioni potrebni da zadržimo napredovanje nemačkih oklopnih divizija. Takođe sam bio zaprepašćen što nam je Mađarska objavila rat, pošto smo nekoliko meseci pre toga potpisali sporazum o uzajamnoj pomoći naše dve zemlje.

Napustio sam Beograd kolima. Dok smo prolazili pored Avale, poslednji put sam se zagledao u Beograd; moj voljeni rodni grad je goreo i oblaci dima uzdizali su se u nebo koje su, u talasima, preletali bombarderi.

Za Zvornik sam putovao sa svojim najbližim osobljem i radio-operaterom, iako je moj radio bio beskoristan, pošto niko u Generalštabu nije imao namensku radio-opremu. U okolini je postojalo skladište radio-opreme koja je kupljena od Nemačke, ali ona nije isporučena vojsci i niko nije bio obučen da je koristi. Kad su došli Nemci, jednostavno su ponovo uzeli netaknutu opremu.

Tokom celog putovanja nailazili smo na grupe izbeglica koje su išle peške, često noseći decu, ili u dvokolicama koje su vukli volovi, na koje su natovarili sve svoje ovozemaljsko blago.

Oko šest sati uveče stigli smo u Zvornik i smešten sam u malu kuću koja je pripadala policiji. U Zvorniku je trebalo da bude naš tajni štab i, iako je postojao dugačak tunel usečen u planine, nije bilo opreme, radija ni električnog osvetljenja.

Sledećeg dana posetio me je general Simović i saopštio mi sve novosti koje je znao. Izvestio me je da se bombardovanje Beograda nastavilo tokom cele prethodne noći. Nemačke jedinice već su stigle u predgrađe Beograda, sistem veza je u potpunom haosu, a peta kolona je, izdajući pogrešne komande jedinicama, potpuno osvojila komandu nad njihovim kretanjem. Da im se suprotstavi, general Simović je naredio da telefon više ne sme da se koristi i da sva naređenja moraju da se šalju u pisanoj formi, napisana rukom, što je bio znatno duži i nepouzdaniji, iako bezbedniji, postupak. Jedina direktna telefonska linija bila je sa Višom komandom, sa generalom Milanom Nedićem koji je u tom trenutku komandovao vojskom na jugu zemlje.

Posle njegove posete ostao sam u Zvorniku i nekoliko puta smo alarmirani zbog vazdušnog napada, ali se avioni nisu pojavili. Vreme je i dalje savršeno pogodovalo napadima nemačkih jedinica. Poslao sam svog ličnog slugu u Beograd da pokupi neke moje stvari i on me je izvestio da u gradu vlada haos, da je grad razoren i da se na svakom koraku dešavaju pljačke.

Stigli smo u Nikšić kasno posle podne i noć sam proveo u starom, tajanstvenom manastiru u planinama, koji je izgrađen kao sklonište od Turaka.

Ujutru su me probudili Radenko i ministar dvora i predali mi poslednju poruku Više komande koja se nalazila na putu prema Nikšiću. Smesta je trebalo da produžim prema aerodromu u Nikšiću gde je čekala flota bombardera da prebaci vladu i mene u Atinu. Takođe, dodali su da će, čim avionima bude prebačeno onoliko ljudi koliko je moguće, Viša komanda objaviti zvanično kapitulaciju vojske. Kraj vesti me je šokirao. U istoj poruci bila je takođe prikazana trenutna situacija. Nije bilo novosti o britanskoj podršci, samo je pomenuta mogućnost da nam pošalju nekoliko bombardera iz Grčke za pomoć prilikom evakuacije.

Nemačke jedinice su slomile otpor naše poslednje odbrane širom zemlje i napredovale su sa severoistoka i jugoistoka, dok su italijanske jedinice napredovale na sever, iz Albanije, i na jug, iz Trsta, i iz desantnih tačaka na dalmatinskoj obali. Mađarske jedinice su, napredujući ka Beogradu, pripojile severnu oblast Banat, dok su Makedoniju okupirali Bugari. Tako je našim snagama, koje su ostale nedirnute u oblasti Crne Gore, pretilo sa svih strana, a svi putevi za povlačenje prema Grčkoj bili su presečeni, iako je, ranije petnaest do dvadeset hiljada vojnika uspelo da pređe grčku granicu blizu Bitolja i tamo se pridruži britanskim i grčkim snagama.

Ovo je bio prvi korak u krajnjoj podeli jugoslovenske teritorije između agresora:

Nemačka je uzela severni deo Slovenije; Italija južni deo Slovenije, Dalmaciju i Crnu Goru; Mađarska je zadržala Bačku, a Bugarska je okupirala Makedoniju. Hrvatska je postala Nezavisna Država Hrvatska, sa vojvodom od Spoleta kao "unapred određenim" kraljem, a vladu je osnovao i vodio Ante Pavelić, ustaški vođa i pion sila Osovine. Srbija i Banat bili su pod nemačkom okupacijom, sa civilnom vladom Milana Nedića.

(Nastaviće se)