Lutanja u tuđem svetu

ODLUKU o evakuaciji bilo je teško doneti, ali sam shvatio da je mudrije izbeći zarobljeništvo i znati da je toliki broj ljudi evakuisan. Moj plan je bio da se iz inostranstva organizuje najveći mogući otpor.

Posetio sam patrijarha i upitao ga, da li, po njegovom mišljenju, treba da napustim zemlju. Posavetovao me je da idem, ali je rekao da on namerava da ostane, jer veruje da ga, kao duhovnog vođu, neprijatelj neće dirati. Planirao je da, kao poglavar jugoslovenske pravoslavne crkve, nastavi da neguje duhovni život naroda, što je činio sve do onoga dana, kada je uhapšen i odveden u koncentracioni logor u Dahau.

Održana je kratka služba i patrijarh se pomolio za našu pobedu i blagosiljao me. Nastavio sam prema aerodromu sa prtljagom koji se sastojao samo od neophodnih stvari. Tamo sam sreo generala Mirkovića, glavnokomandujućeg vazduhoplovnih snaga, koji je bio zadužen za evakuaciju i oprostili smo se. Na aerodromu, zakrčenom ljudima, vladala je velika zbrka: vojska, vazduhoplovne snage, službenici vlade, njihove supruge, porodice, domaće stanovništvo, svi su se vrzmali unaokolo. Još nije bilo ni traga od generala Simovića i vlade.

Vreme je bilo lepo, što je na neki način za nas bila nesrećna okolnost, jer je bilo verovatno da će Nemci i Italijani napasti. Dva aviona su već odletela: jedan „dornie“ sa komandantima vazduhoplovnih snaga i prevodiocima za engleski i grčki i jedan „savoja marketi“ kojim su otišli piloti našeg vazduhoplovstva. Posle izvesnih neslaganja oko najboljeg pilota, koji je trebalo da preveze mene, odlučeno je da će pilot biti major Sofilj, komandant eskadrile teških bombardera, u avionu „savoja marketi“.

Pozdravili smo se, na brzinu, i uzleteli na 16.000 stopa. Uputili smo se prema moru, ugledavši italijansku patrolu na albanskoj obali i brzo smo krenuli prema jugu, upravivši se kasnije na istok prema Paramitiji; blizu Janjine, gde je postojala mala avio-staza koju je koristila britanska eskadrila „blenhajma“. Dok smo preletali grčku obalu blizu Krfa, ispaljena je na nas protivavionska paljba, ali su srećom bili neprecizni. Ispalili smo zelene i signalne rakete i protivavionska odbrana je prestala, ali su dva engleska „harikena“ došla u izviđanje. Pošto nismo imali istu radio-frekvenciju, bilo je nemoguće da sa njima stupimo u vezu i objasnimo im, da ih je naš avion italijanske marke zavarao. Dajući signale, međutim, pilot je uspeo da im naznači da pređu na međunarodnu radio-frekvenciju, tako da smo mogli da im otkrijemo svoj identitet.

Odveli su nas do Paramitije, gde smo savršeno sleteli. Oklopna kola su se dovezla uz bok aviona i glas na engleskom, italijanskom i nemačkom jeziku naredio nam je da „izađemo, sa rukama podignutim uvis“. Izašli smo u redu, sa rukama podignutim uvis, ali ubrzo smo identifikovani i najsrdačnije primljeni. Ručali smo u prijatnoj atmosferi i, pošto smo uzeli gorivo, nastavili za Atinu u pratnji jednog „blenhajma“.

Do pet sati stigli smo u Atinu i sačekali su me predstavnici vlade i moj ujak, kralj Đorđe II. Odmah su me odveli u vilu u Kefisiji, u predgrađu Atine, i nekoliko trenutaka posle mog dolaska, pre nego što sam imao vremena i da se presvučem, došao je moj ujak da me vidi.

Potom smo nastavili put prema Aleksandriji hidroavionom „sanderland“. Tu su bili Simović i Nedić sa porodicama. Po dolasku u generalštab britanske mornarice morao sam da se ponašam kao „zvanični“ prevodilac, jer sam jedini govorio engleski.

Odatle smo krenuli u Palestinu sa ciljem da tamo osnujemo našu vladu. Palestinska policija nas je prihvatila i otpratila u različite rezidencije. Mene, ministra dvora i Rakića odveli su u rezidenciju višeg britanskog komesara za Palestinu. Tu sam proveo nedelju dana, dok jugoslovenski konzulat nije bio spreman da me smesti.

Uskoro sam odlučio da moramo da napustimo ovo mesto, neku vrstu koncentracionog logora u kojem smo se našli. Ja sam bio u Jerusalimu, dok je vlada bila u manastiru u Tanturi, van grada.

Upoznao sam novog britanskog ambasadora, ser Vilijama Hora, koji je ranije bio poslanik u Rumuniji. On je bio šarmantan gospodin, ali od njega nije bilo pomoći. Uporno sam vršio pritisak na njega da dobijemo dozvolu da otputujemo u Englesku, da nastavimo svoj politički posao i pokušao sam da izdejstvujem da naše posade dobiju opremu, ali njegov odgovor je bio: „Moramo da sačekamo uputstva iz Ministarstva spoljnih poslova“.

U to vreme vesti sam dobijao sa radija ili usmeno, od ljudi koji su pobegli iz Jugoslavije. U Jerusalimu je primljen telegram sa obaveštenjem da je našem poslaniku u Moskvi naređeno da napusti tu zemlju, što je bilo posledica nemačkog napada na Jugoslaviju. Ovo obaveštenje nas je veoma začudilo, naročito zato što smo sa Sovjetima, neposredno pre toga, potpisali sporazum o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći. Ovaj njihov izdajnički potez odrazio se na moj budući stav prema SSSR.

Odlučeno je da većina naših vazduhoplovnih snaga, koje su brojile oko 700 ljudi, od kojih je 300 bilo obučenih pilota, treba da se prebace u Aman, u Transjordanu, gde je trebalo da sačekaju dalja naređenja. Posetio sam ih jednog dana, zajedno sa generalom Simovićem i gospodinom Ilićem, ministrom vojnim, i video sam da im je moral veoma opao u ovom periodu čekanja. Svi su ostavili svoje porodice i imali su samo jednu želju: da se ponovo vrate u borbu. Britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo je konfiskovalo njihove avione u Egiptu i sad su prijatno provodili vreme u velikom kampu.

(Nastaviće se)