Ruzvelt, Čerčil i ja

KADA sam stigao na vašingtonsku Union stanicu, dočekao me je gospodin Kordel Hal, državni sekretar, i odveo me u Belu kuću divnim otvorenim automobilom, u pratnji velikog broja policijskih motocikala. Predsednik Ruzvelt me je dočekao u vrtu. Stajali smo, dok su intonirane jugoslovenska himna, „Bože pravde“ i američka himna „Star spengld bener“. Kada je prestala muzika, iz Bele kuće izašla je prestolonaslednica Norveške, princeza Marta, prešla preko travnjaka i došla da mi je predstave, a zatim su me pozdravili članovi zvaničnog odbora za doček, među kojima su bili potpredsednik Henri Dži Volis i članovi predsednikovog kabineta. Gospodin Kordel Hal predstavio me je predsedniku koji je rekao: „Drago mi je što vas vidim, izgledate baš kao na slici“.

Posle ove male svečanosti, otišli smo na čaj sa gospođom Kordela Hala, koja se ponašala kao domaćica, pošto je gospođa Ruzvelt bila odsutna. Zatim su me poveli u moju sobu koja je nekad bila Linkolnova spavaća soba. Presvukao sam se za večeru i otišao u predsednikovu radnu sobu, u kojoj je spravljao koktele za svojim čuvenim stolom. Postavio mi je mnogo pitanja o Jugoslaviji. Obavestio sam ga o snagama kojima raspolažemo u inostranstvu i o pružanju otpora u zemlji. Rekao je da posle večere mogu ja da postavljam pitanja, jer se nada da će nam se tada pridružiti i Vinston Čerčil. Prijatno sam se iznenadio, pošto nisam znao da je gospodin Čerčil u Vašingtonu i da boravi u Beloj kući.

Moj prvi utisak o predsedniku Ruzveltu bio je da je izuzetno prijatan i izuzetno sposoban da stvori opuštenu i prijateljsku atmosferu. A to nije bio samo „diplomata“ u njemu - on je bio podjednako srdačan i ljubazan prema nadzorniku posluge kao i prema svima drugima. Uživao je, takođe, u koktel prijemima, sam je mešao pića i tvrdio je da ne samo da su mnogi sporazumi postignuti za vreme ovih zabava, već je tokom njih došao i do mnogih informacija. Imao je živ smisao za humor i zbog njegovih šala, prilike u kojima sam predstavljao prevodioca između njega i prilično nagluvog Ninčića, bile su izuzetne. Ninčić je govorio samo francuski koji predsednik nije znao dovoljno dobro da na njemu vodi razgovor.

Te večeri u Beloj kući je priređena nezaboravna državna večera na kojoj sam upoznao mnoge vodeće američke oficire. Predsednik Ruzvelt je održao zdravicu jugoslovenskom narodu i meni, a ja sam uzvratio zdravicom američkom narodu i njegovom predsedniku. Predsednik je pozdravio hrabru borbu jugoslovenskog naroda protiv snaga agresije, borbu koju je narod izabrao na osnovu svoje tradicije i koja se odvija u vreme kada su neprijateljske snage koje se suprotstavljaju slobodi i pravdi na vlasti.

Odgovorio sam na predsednikovo saosećajno odavanje priznanja toj borbi izrazom dubokog uvažavanja, razumevanja i moralne podrške koje Sjedinjene Države, pod predsednikom Ruzveltom, pružaju Jugoslaviji. Izjavio sam da naša dva naroda postaju snažnije vezana i da osećam da će ta veza imati ulogu u postizanju završne pobede savezničkih nacija i u održavanju posleratnog mira.

Posle večere sa Ruzveltom Ninčić i ja povukli smo se u predsednikovu radnu sobu. Te večeri smo razgovarali o razmerama u kojima Sjedinjene Države mogu da pošalju pomoć u snabdevanju Jugoslaviji, Mihailoviću i njegovim četnicima. Ruzvelt je istakao da je u tome ozbiljno pritisnut trenutnim okolnostima, Tobruk je pao, Okinlekova vojska je potučena do nogu, a Čerčil ga zaklinje da pošalje svaki raspoloživi tenk na Bliski istok da se zaustavi napredovanje sila Osovine prema Sueckom kanalu. Ipak, predsednik je naglasio svoje simpatije prema jugoslovenskim patriotama i obećao da će uraditi sve što može da pošalje bombardere velikog dometa da izbace hranu i potrepštine u moju zemlju. Zbog toga sam se, iako ništa nije konačno utvrđeno, osećao srećnijim. Takođe sam zahvaliio predsedniku, što je odobrio određenom broju jugoslovenskih pilota da se obuče u američkoj bazi Nešvil.

Pomenuo sam temu regrutovanja Amerikanaca jugoslovenskog porekla za naše oslobodilačke snage, kao što je to učinjeno u ratu 1914-18. Predsednik je naglasio da je Amerika u ratu i da svaki Amerikanac mora da služi američku vojsku, ali me je uveravao da će američke jedinice koje sarađuju sa jugoslovenskim snagama u obuci i na manevrima biti, u najvećoj mogućoj meri, jugoslovenskog porekla.

Za vreme razgovora ušao je Vinston Čerčil i smestio se u ugao, pušeći cigaru, sve dok nisam pomenuo Jugoslaviju. Čerčil je bio, kao što me je predsednik već obavestio, zaokupljen tenkovima za front u severnoj Africi, i pošto je izneo svoje mišljenje, nastavio je da razgovara o svom, upravo završenom, obilasku američkih centara obuke. Rekao je da je zadivljen onim što je video, ali je kritikovao neke detalje poljskih uslova obuke i taktički prilaz ratu, koje je smatrao veoma zastarelim i koje je, po njegovom mišljenju, trebalo preispitati; takođe je rekao da je trud koji se ulaže u snabdevanje kolona nesrazmerno veliki.

Sledećeg jutra preselio sam se iz Bele kuće u Kuću Bler, u blizini, koja je dobila ime po svom vlasniku iz devetnaestog veka Frensisu Prestonu Bleru, istaknutom novinskom izdavaču i prijatelju i savetniku predsednika Endrjua Džeksona i koja je jedno od vašingtonskih istorijskih zdanja. Kuća je povezana sa mnogim velikim imenima američke nacije. Sada je zvanična rezidencija za državnike u poseti SAD.

Istog jutra održao sam konferenciju za štampu. U izjavi koju sam dao mnogim američkim novinama i udruženjima štampe otkrio sam dosta onog što sam u to vreme mislio o svojoj poseti.

(Nastaviće se)