Kralju, vozi oprezno!

Za vreme svoje posete Americi, primao sam skoro neprekidno pozdrave i lične pozive od delegacija i pojedinaca jugoslovenskog porekla. Iako su ti ljudi bili, pre svega i s ponosom, Amerikanci, još su sačuvali privrženost i ljubav prema zemlji svog porekla.

Posle nekog vremena provedenog u Vašingtonu, obratio sam se američkom narodu u posebnom govoru, emitovanom preko Blu netvork Nacionalnog udruženja radio-difuzije i tada sam prvi put objavio da će se svi generali sastati pod vođstvom brigadnog generala Mihailovića sledeće nedelje, na dan jugoslovenskog nacionalnog praznika. Slušaocima me je predstavio poznati komentator, gospodin Viljem Hilman.

Neformalno ponašanje Amerikanaca me je često zaista zbunjivalo. Jednom prilikom vozio sam se jednim od prostranih puteva nedaleko od Njujorka. Moj ađutant je sedeo pored mene, a šofer je sedeo na zadnjem sedištu. Mora da sam bio nesmotren i brzo vozio, pošto se iznenada začulo poznato zavijanje policijske sirene, pa sam morao da zaustavim kola. Policajac koji je bio u patroli izgledao je upravo onako kako policajce prikazuju na platnu, strogo je rekao: „Hej, druškane, šta to radiš? Kako se zoveš?“

„Ja sam jugoslovenski kralj Petar“, rekoh.

„Ako si ti“, odgovorio je živahno, „jugoslovenski kralj Petar, onda je momak na zadnjem sedištu Napoleon. Daj mi vozačku dozvolu!“

Dao sam mu je. Izgledao je veoma iznenađeno i izvadio je notes i počeo da piše.

„Potpišite... kralju“, rekao je, dodajući - „Neću to upotrebiti, da znate. Hoću da pokažem ženi, jer mi neće verovati da sam zaustavio kralja“. Vratio sam mu notes. „Srećno, kralju“, rekao je. „Ima mnogo mojih drugova ispred, zato vozite polako“.

Upalio sam motor. „Hej, kralju“, viknuo je policajac, „da li imate fotografiju, kralju?“

Veoma mi se dopala američka neposrednost u razgovoru i njihova radoznalost, kao i izuzetna ljubaznost. Otkrio sam da su spremni da mi pomognu.

Uredio sam sa Crvenim krstom da se jugoslovenskim ratnim zarobljenicima u Nemačkoj šalje pomoć, po Zakonu o najmu i zajmu. Što je još važnije, sastao sam se s generalom Bilom Donovanom, sa kojim je, po savetu predsednika, trebalo da raspravim pitanje pomoći Mihailoviću. Uveravao me je da će pomoć stići, čim na Bliskom istoku bude dovoljno bombardera velikog dometa. Bio sam srećan, kad sam čuo da je već izdao uputstva da se na pakete hrane i oružja koji će se slati stavljaju nalepnice, štampane na srpskom jeziku. General Donovan opisao je jugoslovenski pokret kao prvu snagu u Evropi i rekao da će Americi biti čast da mu pruži svu pomoć.

Tokom boravka u Americi, koji sam proveo na univerzitetima, u fabrikama oklopnih vozila, centrima za vojnu obuku itd, otišao sam u Kanadu na tri dana. U Montreal sam stigao 10. jula i, dok sam čekao voz za Otavu, sreo sam delegaciju Kanađana jugoslovenskog porekla koju je predvodio Vladimir Vukmirović, jugoslovenski generalni konzul.

Prvog decembra, na godišnjicu osnivanja Jugoslavije - ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca, emitovan je preko radija moj govor jugoslovenskom narodu. Iako sam bio zadovoljan što mogu da govorim o poboljšanju naših izgleda, pošto se nazirala saveznička pobeda, bio sam zabrinut zbog stalnog pogoršanja unutrašnjih prilika u mojoj zemlji. U vezi sa njima, rekao sam:

„U Jugoslaviji, koju je pokorio osvajač, odigrali su se izvesni događaji koji su poremetili našu veru u zajedničku državu. Veri u zajedničko življenje Srba, Hrvata i Slovenaca ne preti spoljni neprijatelj, ona je uzdrmana pokoljima srpskog naroda u Pavelićevoj državi. Želim da vas uverim da ćemo tražiti odgovarajuće zadovoljenje za nedužnu krv koja je prolivena. Ma kako brojni ili na visokom položaju bili oni koji su naredili ove pokolje, biće izvedeni na optuženičku klupu. Jugoslovenska država ponovo će oživeti kao celina, jer je to osnovni uslov za ostvarenje trajnih i vitalnih interesa svih nas: Srba, Hrvata i Slovenaca, kao i budućeg mira u Evropi“.

Početkom 1943. godine razvoj događaja na frontu vratio nam je nadu u konačnu pobedu saveznika. Romel je pobeđen u Africi; u Rusiji su Nemci poklekli pred Staljingradom. Saveznici su se iskrcavali na Siciliju i u Italiju. Još jednom je priznato da je Balkan vitalno područje; a u maju 1943. godine, o čemu moja vlada nije bila unapred obaveštena, Britanska misija je otišla kod Tita, predvođena kapetanom Dikinom. Sledeća misija koju je predvodio brigadni general Meklin pridružila se partizanskom vođi u septembru. O ovoj misiji zvanično smo obavešteni tek u novembru, kada se Idn vratio iz Moskve.

BALKAN RUSKA ZONA

PRATEĆI pažljivo rat, smatrao sam da postoji velika verovatnoća da će se saveznici iskrcati u Jugoslaviji. Meni i mojoj vladi predložili su da se preselimo u Kairo, što mi je delovalo kao korak bliže Jugoslaviji. Osećao sam da je došlo vreme za akciju.

Avaj! Tada nisam znao da su mi, zbog sve većeg oslanjanja saveznika na Ruse i Ruzveltove spremnosti da im prepusti Balkan kao „rusku zonu uticaja“, ruke vezane više nego ikad i da me očekuju razočaranje, nesreća, pa čak i tragedija.

U to vreme moja vlada je primila telegram od generala Mihailovića u kome nas je obavestio da je uhvatio nemački transport i da je među zarobljenicima nemački naučnik, koji im je otkrio sve detalje tajnog oružja „Fau“. Tvrdio je da će ova „leteća bomba“ na mlazni pogon biti upotrebljena protiv Britanaca početkom 1944. godine. Ova poruka je prevedena i predata britanskom Ministarstvu rata.

(Nastaviće se)