Kralju povratka nema

RAZGOVARAO sam sa Čerčilom o mom preseljenju u Kairo i složio se sa onim što je rekao ujak Berti. Smatrao je da je dobar plan da odem tamo i posmatram „dalji razvoj događaja“ na sceni Sredozemlja.

I moj novi predsednik vlade i ja bili smo izrazito protiv otpuštanja Mihailovića, i svoje mišljenje izneli smo Idnu, pred naš polazak (u to vreme Čerčil je bio u Kanadi). Da li Idn nije znao za Čerčilove planove ili se sa njima nije slagao, ili je jednostavno bio za to da se Mihailović sačuva kao karta u igri, ne znam. Rekao nam je da smatra da je Mihailović „u redu“.

Prvobitno je bilo dogovoreno da u Kairo otputujemo avionom, ali smo ipak otputovali brodom. Rezervisan je poseban voz za mene i moje društvo, njih oko pedeset, i krenuli smo za Kairo rano ujutru.

Ručali smo u vozu i u Liverpul smo stigli po podne. Tu smo se ukrcali na dva broda. Ja sam putovao britanskim brodom „Kraljica Pacifika“ koji je pretvoren u transportni brod. Na brodu su bile britanske jedinice i oko dve stotine ađutanata. Svaka grupa imala je posebnu prostoriju i poseban deo na palubi koji je za nju bio obeležen.

Putovanje za Kairo trajalo je oko deset dana i za to vreme smo igrali bridž i igru britanskih mornara „hauzi, hauzi“. Posle nekih dva dana, britanski ambasador gospodin Stivenson predao je gospodinu Puriću koncept govora koji ja treba da održim preko radija, kad stignemo u Kairo. Purić mi ga je odmah doneo i zajedno smo ga proučili. U tekstu je otvoreno izražavana podrška Mihailoviću. To me je veoma iznenadilo. Međutim, kada smo stigli u Kairo, Britanci su tražili od mene da izbrišem sva mesta u govoru na kojima se on pominje.

Mihailović nam je slao telegrame, tražeći od nas obaveštenje o iskrcavanju saveznika. Oslobodio je pojaseve obale, posle primirja sa Italijom i očekivao je saveznike. Neprekidno smo tražili od Stivensona odgovor na Mihailovićevo pitanje, ali uzalud.

Između 13. i 30. oktobra 1943. godine u Moskvi je održan sastanak sekretara spoljnih poslova Britanije, Entonija Idna, američkog državnog sekretara, Kordela Hala i ruskog komesara za spoljne poslove, Molotova. Tito je, pun nade, poslao telegram u Moskvu i očekivao je ishod, ali ruska vlada je odlučila da ne uvrsti njegov zahtev u dnevni red. Titovi predlozi bili su sledeći:

„U vezi sa tim, molim da obavestite sovjetsku vladu i predstavnike SSSR-a, Britanije i Amerike, da će se verovatno pokrenuti pitanje Jugoslavije.

U vezi sa tim, molim obavestite sovjetsku vladu o sledećem:

Antifašističko veće Jugoslavije i Vrhovni štab narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije ovlastili su me da izjavim:

Prvo, ne priznajemo ni jugoslovensku vladu ni kralja u inostranstvu, zato što su dve i po godine podržavali saradnika neprijatelja, izdajnika Dražu Mihailovića, i tako snose punu odgovornost za izdaju naroda Jugoslavije;

Drugo, nećemo im dozvoliti povratak u Jugoslaviju, pošto bi to značilo građanski rat;

Treće, govorim u ime većine naroda, koji želi demokratsku republiku, zasnovanu na Nacionalnom komitetu oslobođenja Jugoslavije;

Četvrto, jedina zakonita vlada naroda, u ovom trenutku, sastavljena je od Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije, na čelu sa antifašističkim većima.

Ovu izjavu predaćemo na dalje korišćenje britanskoj misiji koja je pridružena našem štabu.

Britanski general već nas je obavestio, da britanska vlada neće insistirati na podršci kralju i jugoslovenskoj vladi u izbeglištvu“.

Idn je na putu za Moskvu svratio u Kairo. Purić i ja smo ga posetili i predsednik vlade upitao ga je jednostavno: „Kakvi su Vaši politički stavovi u odnosu na situaciju u Jugoslaviji?“

„Potpuno slobodna Jugoslavija“, odgovorio je Idn „i da njega vratimo na presto“, rekao je, pokazaujući na mene.

Time je ubedio mog ministra. „To mi je dovoljno“, rekao je.

Pa, ipak, shvatili smo kojim putem se stvari odvijaju, a Idn je rekao da Mihailovićev „pasivan otpor“ liči na saradnju sa neprijateljem. Purić je istakao da je istinito da Mihailovićev pasivan otpor znači saradnju isto onoliko koliko je istinito da rat na koji je Vilson primoran u Italiji predstavlja saradnju. Idn je nepotrebno povisio ton za vreme razgovora, a takođe i Purić koji je dva puta zahtevao da lično vidi Meklina, ali mu to nikad nije dozvoljeno. Dok smo napuštali sastanak, Purić mi je rekao da ću u Moskvi biti izneveren. Prekorio sam svog ministra, što se razljutio na Idna, ali on je rekao da je to bilo potrebno i da je to bio jedini način da Britancima pokažemo da nismo spremni da se ponašamo kako vetar duva.

U međuvremenu sam nastavio da obavljam svoje dužnosti. Posetio sam vazduhoplovni borbeni centar za obuku u Ismailiji, gde se 25 naših ljudi obučavalo za pilote i posetio sam jugoslovensku brigadu u Haifi.

Takođe sam bio u zvaničnoj poseti Libanu i primio me je francuski visoki komesar. Posetio sam predsednika vlade, večerao sa generalom Spirom, britanskim ambasadorom, i prenoćio kod francuskog visokog komesara. Upravo te noći izbila je revolucija koja je trajala od 9. do 15. novembra i morali smo da odemo u Palestinu. Dok smo odlazili, video sam priličan broj tenkova koji su goreli i druge štete koje su izazvane. Glasine su optuživale Britance da su odgovorni za revoluciju, a i ja sam umešan, pošto sam bio u poseti, upravo, u trenutku pobune.

(Nastaviće se)