Svadba bez svatova!

RUČAO sam 18. marta sa gospodinom Čerčilom, koji se u potpunosti slagao sa mojim planovima za venčanje. Nismo se, međutim, složili po političkim pitanjima koja su se neizbežno nametnula. Čerčil je izneo još „dokaza“ da je Mihailović izdajnik i vršio je na mene pritisak da ga se otarasim i da otpustim Purića. Rekao je, da je Mihailović slab i da ima svega nekoliko pomagača, a da su mnogi njegovi drugovi prešli kod Tita

Čerčil nije smatrao Mihailovića dobrim saveznikom i kritikovao ga je što je odbio da izvrši neke napade koje je predložila britanska misija u Jugoslaviji. Čak je rekao i da Mihailović čuva svoje snage, da bi se borio protiv partizana. Ovim je Čerčil pokazao potpuno odsustvo priznanja onoga što je u stvari bio najširi i jedini smer za Mihailovića. Mihailović je želeo da izbegne strašne odmazde nad stanovništvom i želeo je da sačuva svoje ograničene snage za akcije od vitalnog interesa. Kao istinskom patrioti, sudbina Jugoslavije uvek mu je bila u prvom planu, dok je jedini Čerčilov cilj bio da se na svim stranama bori protiv neprijatelja, u svim prilikama i ma po koju cenu.

Ostao sam pri svom stavu i ispričao mu o gospodinu Lukačeviću, jednom od Mihailovićevih ljudi koje sam sa sobom doveo iz Kaira. Želeo sam da Britanci ispitaju ovog čoveka o pravoj situaciji u Jugoslaviji. Takođe sam mu preporučio da se obrati pukovniku Bejliju, koji u potpunosti podržava moje gledište i koji se borio sa četnicima, a svojim očima je video kako su Mihailovića često napadali partizani za vreme njegove teške borbe protiv Švaba.

Čerčil je, međutim, samo naglasio, sa sebi svojstvenom uverljivošću da, ukoliko ne postupim onako kako on želi, činiću protiv ratnih napora saveznika. Rastali smo se u zategnutim odnosima i razlike u našim mišljenjima nisu se izgladile.

Planovi za moje venčanje odvijali su se glatko. Ujak Berti je ugovorio venčanje za 20. mart, dakle, samo osam dana od mog povratka iz Kaira. Aleksandra i ja smo se odvezli u Vindzor radi poslednjih dogovora sa ujakom Bertijem. Sećam se da sam kralju pokazao album fotografija koje mi je iz Jugoslavije doneo jedan od Mihailovićevih oficira. Fotografije su prikazivale Mihailovića u životu i u borbi. Jasno su pokazivale da četnici predstavljaju značajnu snagu koja je angažovana u teškoj borbi i koja živi u spartanskim uslovima. Nekoliko fotografija je prikazivalo njihov način borbe i njihove rasprostranjene sabotaže, kao što su uništenje puteva, mostova i vozova koji su od vitalnog značaja za neprijatelja. Ujak Berti je očito bi zadivljen ovim što su fotografije otkrile.

Na dan venčanja, Aleksandra i ja smo ručali svako u svom stanu u Kleridžizu, ja sa svoja dva brata, a Aleksandra sa majkom. Posle ručka, Aleksandra je odjurila do jugoslovenske ambasade da se presvuče u odeću za venčanje, pošto smo želeli da izbegnemo svaki suvišni publicitet.

Naše venčanje je bilo veoma jednostavno. Obavljeno je u jugoslovenskoj ambasadi u Aper Grouvner stritu br. 41, što smo izabrali jer je teritorija ambasade smatrana jugoslovenskom teritorijom.

Primio sam gospodina Lukačevića, Mihailovićevog izaslanika, koji je trebalo da se uskoro vrati u Jugoslaviju, preko Kaira. Poverio sam mu svoje lično pismo za Mihailovića i zlatna dugmeta za manžetne, kao i revolver i automatsku pušku na kojima je bio ugraviran moj amblem. Od našeg susreta u Kairu, proveli smo mnogo sati razgovarajući do detalja o jugoslovenskom pitanju. Pukovnik Bejli i ja još smo imali mnogo nade za budućnost, ali se pokazalo da je pukovnik Lukačević bio čovek koji je na stvari gledao realno. Bio je pesimista i potpuno razočaran, ne samo zbog promene Britanaca, već i zboog žalosne nemoći moje vlade.

Ponovo sam pozvan da se sastanem sa Čerčilom 12. i 13. aprila. Razgovarao je o ljudima koji su podržavali Mihailovićevu stvar, kao što sam ga i zamolio. Rekao je da uvažava četničko stanovište i da razume njihove teškoće, ali da u njegovim očima razlike između četnika i partizana imaju samo lokalni značaj. Verovao je da su Titove snage zaista narodni pokret i da su samo delimično komunističke.

Bilo je očito da su Britanci odlučili da moraju do „krajnjih granica“ da izvrše pritisak na mene da se otarasim Purićeve vlade. Čerčil mi je takođe rekao da je predsednik Ruzvelt predložio, preko generala Bila Donovana, da treba da izaberem gospodina Šubašića za predsednika vlade, i da on odgovara njegovom ukusu, iako je ranije bio po volji generala Mirkovića, čoveka koji je uglavnom bio odgovoran za beogradski prevrat. Predsednik Ruzvelt je bio potpuno uveren da će mi Šubašić biti sasvim odan, kao i da će biti prihvatljiv za partizane.

Čerčil i ja smo se dugo prepirali. „Smatraće“ se da vi i vaša vlada ometate opšte ratno zalaganje“, rekao je, a onda dodao: „Objaviće se da ste vi odgovorni, ukoliko ne podržite pokret otpora“. Vršio je na mene pritisak da otpustim Purića i da osnujem tročlani odbor, a naveo je Šubašića, Konstantinovića i Furlanda. Obavestio me je da je sredio, bez savetovanja sa mnom, da Šubašić, koji je u to vreme bio u Americi, doleti u London prvim slobodnim avionom. Rekao je, da je to potrebno da bih čuo njegovo mišljenje, a kada je Čerčil ubrzo posle ovog sastanka objavio u parlamentu da ga je „kralj Petar uverio da će za nekoliko dana otpustiti Purića i da će osnovati novu vladu pod vođstvom poznatog vođe Hrvatske“, bio sam zapanjen i duboko uvređen.

(Nastaviće se)