Čudesni Titovi ljudi

TITO i Šubašić potpisali su sporazum posle tri dana razgovora. Tito je odbio da prihvati ma kakav predlog da zajedno dejstvuje sa Mihailovićem i čak je hteo da vlada objavi izjavu u kojoj ga se odriče. Ovo je bila jedina tačka koju Šubašić nije izgubio, iako je sporazum podrazumevao da će Mihailović izgubiti svoj položaj ministra vojske, a usmeno je dogovoreno da će on biti prepušten svojoj sudbini.

Tito nije izrazio želju da preuzme Mihailovićevo ministarstvo, ali je stekao mnogo značajniji položaj time što se otarasio Mihailovića.

Stivenson, koji je sa Šubašićem odseo u dobro čuvanoj kući za vreme svog boravka, nije pozvan da prisustvuje ovim razgovorima.

Tita su doživeli kao čoveka velike snage čije se prisustvo osećalo. Učinio je sve što je mogao da na svoje goste ostavi utisak da je njegov pokret više narodni nego komunistički, i da naglasi da politika nije važna. Veoma je dobro izišao na kraj sa Šubašićem i Stivensonom, a čak se i moj ađutant, pukovnik Skrivenić, potpuno preobrazio u Titovog pristalicu. Svi su se vratili sa Visa, sa utiskom da su se partizani dobrovoljno pridružili njegovim snagama i da je pokret velika, srećna porodica.

Šubašić je stekao utisak da je kod Tita zaradio poene i bio je optimista. Nisam delio njegove iluzije. Naprotiv, meni se činilo da je popustio u svakoj tački sporazuma. Uopšte nije iskoristio razloge zbog kojih je upravo to vreme izabrano za pregovore, kada je Titov položaj navodno bio „slab“. Tito, čiji je položaj bio privremeno oslabljen sa vojnog gledišta, ali koji je politički bio veoma jak, sastao se sa Šubašićem na domaćem terenu i ostavio na njega utisak počasnom stražom i drugim sredstvima diktatorstva.

Stivenson, koji je, po mom mišljenju, trebalo da se ponaša kao snažna podrška Šubašiću (iako ne znam kakva je uputstva dobio od Čarčila), povijao se kao slamka na vetru. Sve ovo me je razočaralo, pa sam čak osećao i odvratnost i žarko sam želeo i nadao se da će dalji razvoj situacije doneti promenu.

Posle njegovog prvog susreta sa Titom, na Šubašiću sam primetio promenu i bio sam svestan da Tito ima jak uticaj na njega. Pored toga, bilo je i pretpostavki da je njegovo ponašanje imalo veze sa činjenicom da je u vreme nemačkog napada Šubašić bio ban Hrvatske i da je njegova dužnost bila da oslobodi sve političke zatvorenike, među kojima je bio određen broj komunista, upravo pre nego što su ih Nemci preuzeli, ali je on propustio da to uradi.

Odleteo sam za Rim 21. juna 1944. i primljen sam u „Grand hotelu“, koji je preuzela vojska, zapravo, general-major Džonson. Večerao sam sa generalom Aleksanderom koji je bio protiv Titove politike. Razgovarali smo o pitanju iskrcavanja u Jugoslaviju i Aleksander je veoma žalio što ne može da odvoji pet divizija, koliko bi bilo potrebno za iskrcavanje. Situacija je bila veoma kritična. Svaki čovek je bio potreban i za svaku stopu zemlje se trebalo boriti.

Aleksander nije imao rezerve jer je jedinice i opremu pomoću kojih bi se rat u Italiji brzo okončao preuzeo Ajzenhauer za iskrcavanje u južnu Francusku.

Obavio sam veliki broj zvaničnih poseta u Rimu i okolini i video sam našeg ambasadora u Vatikanu i posetio papu Pija DžII, u pratnji Šubašića. Sa papom smo proveli oko pola sata, tokom kojih smo razgovarali na engleskom, uglavnom o politici i ratu. Papa je bio dobro obavešten, već je osećao zebnju zbog pretnje komunizma i upozorio me da budem obazriv u svojim kontaktima sa komunistima.

Po povratku u Kazertu, imao sam još jedan razgovor sa generalom Vilsonom o najnovijem razvoju događaja. Generalu je bilo krajnje neprijatno zbog onog što je dogovoreno. „Nije sasvim jasno“, primetio je i želeo je da ugovori sastanak između Tita i mene. Tito je odbio jer nije mogao da napusti jugoslovensku teritoriju.

Sledećeg dana vratili smo se u London preko Gibraltara. Otišao sam da porazgovaram sa Čerčilom o sporazumu Tito-Šubašić i delovao mi je zadovoljan sporazumom, kao i time što je Tito priznao moju vladu i pokazao spremnost da sarađuje. Tvrdio sam da je Tito u jakom položaju u kome može sebi da dozvoli da izgleda velikodušno, ali da tačno zna šta hoće - i, posle svega, zar nismo mi ti koji su učinili sve ustupke? Kasnije sam sreo Randolfa Čerčila koji se upravo vratio, pun oduševljenja, iz Jugoslavije i od Titovih partizana koje je opisao kao „čudesnu masu ljudi“.

Početkom juna novi članovi pridružili su se Šubašićevoj vladi - dr Sava Kosanović, koji je kasnije postao Titov ambasador u Vašingtonu i dr Caukar, a obojica su došli iz Sjedinjenih Država i dr Šutej. Zatim su stigla dva delegata narodnooslobodilačkog fronta Drago Marušić i dr Sreten Vukosavljević i obojica su mi se zaklela na vernost. Uprkos tome što su bili vatreni članovi narodnooslobodilačkog fronta i puni hvale za to, obojica su poricali da su komunisti. Međutim, nije baš sve bilo u redu: njihovi kontakti sa Šubašićem bili su veoma zategnuti i bili su u stalnom kontaktu sa „salonskim“ komunistom Velebitom.

U to vreme još sam bio u vezi sa Mihailovićem i radijom i posredstvom američke misije, koja je u to vreme još bila s njim. Nemci su počeli da smanjuju svoje, veoma uznemiravane okupacione snage i Mihailović je osvajao sve više teritorija prema Beogradu i stalno je tražio pomoć Sjedinjenih Država u ovom presudnom trenutku.

(Nastaviće se)