Ne odričem se prestola

ENGLESKOJ vladi je bilo očito da je sporazum Tito-Šubašić na mnogim mestima nejasan i dvosmislen. Ser Orm Sardžent je sastavio „upitnik“, u pokušaju da razjasni neke vitalne tačke. Predao sam ga Šubašiću 13. decembra 1944. Izbegnuti su otvoreni odgovori i dati odgovori bili su u istom tonu kao i originalni Sporazum. Pitanje namesnika bilo je posebno osetljivo. Shvatio sam da je Titov cilj da vladu izabere namesništvo, i Šubašić je iz Beograda već doneo imena. Insistirao sam da ja treba da izaberem namesnike, pošto će oni predstavljati mene.

Takođe se nisam složio sa tim da do izbora AVNOJ-a jedina zakonodavna vlast tj. sveukupna vlast bude u rukama jedne partije i da ona izvrši sve pripreme za izbore.

U pismu Vinstonu Čerčilu od 29. decembra izrazio sam svoja osećanja. Kopije sam poslao ujaku Bertiju i ambasadoru Petersonu.

„Dragi gospodine Čerčil,

Duboko ubeđen da ste iskreni i veliki prijatelj moje zemlje i moj veliki prijatelj, verujem da nećete imati ništa protiv da Vam u pisanom obliku izložim jedan deo svojih razmatranja koja se odnose na činjeničnu i ustavnu stranu problema sa kojim se sada suočavam.

Tokom našeg poslednjeg sastanka 21. decembra 1944. godine, kome su prisustvovali gospodin Idn i ambasador R. Stivenson, izrazili ste mišljenje da je i za mene bilo preporučljivo da prihvatim i odobrim sporazum Tito-Šubašić koji se odnosi na namesništvo, sastavljanje buduće vlade i izbore ustavotvorne skupštine“.

Zatim sam nastavio da metodično cepam na parčiće sporazum Tito-Šubašić i dopune sporazume od 7. decembra 1944. godine. Posebno sam istakao da je ser Orm Sardžent u svom upitniku dr Šubašiću pitao da li će namesnici imati pravo da se savetuju sa kraljem ili će imati blanko ček da deluju u kraljevo ime. Odgovor je glasio da će namesnici imati pravo da se savetuju sa kraljem, ali ne i obavezu da to učine. Sledeće pitanje koje je postavio ser Orm Sardžent bilo je „Da li je u potpunom odlučeno ko će biti namesnici?“ Na to sam odgovorio, navodeći članove 41. i 42. Ustava... da, „dok god nisam maloletan i nisam trajno nesposoban da obavljam svoje ustavne obaveze... kraljevsko namesništvo, u slučaju njegovog osnivanja, mogu da izaberem i na taj položaj da ga postavim samo ja.“

„U ovom trenutku, od mene se traži da prenesem izvršavanje svojih ustavnih organa, a da unapred nisam ni konsultovan. Razlog za to je navodni strah od mog uticaja na slobodno izražavanje narodne volje, u vezi sa oblikom vlade Jugoslavije.

Ovde moram da izjavim svečano da nikad nisam bio i da nikad neću biti protiv slobodno izražene volje svog naroda. Nikad nisam bio protiv organizacije buduće Jugoslavije u saglasnosti sa voljom naroda. Smatram, međutim, da nijedan nepristrasan čovek ne može da me okrivi, ukoliko zahtevam i činim sve u svojoj moći da obezbedim istinski slobodno izražavanje narodne volje. Ukoliko nepokolebljivo nastavim u ovom teškom času da branim prava svog naroda kao i svoja ustavna kraljevska prava, siguran sam da će moja zemlja, kao i veliki saveznici, razumeti moja osećanja i deliti ih sa mnom.

Kako se prema ovom pitanju odnosi navedeni dokument? Na koji su način prava mog naroda i moja kraljevska prava zaštićena? Nisu ni na koji!

Prema sporazumu, jednom naimenovano namesništvo moglo bi, ukoliko razvoj događaja bude zahtevao amandmane na ustav, da promeni i ceo ustav. Kakva je onda vrednost ustava i kako se onda štite ustavna prava? Sve je to u suprotnosti sa onim, zašta je u upitniku rečeno da će biti ustavno sprovođeno!

Ja sam mlad kralj i za vreme svoje vladavine sledio sam politiku kojom kao kralj svoje zemlje, sada kada se osvrnem mogu da budem samo ponosan. To mi daje dovoljno prava i snage da se obratim narodu i da se bez oklevanja prepustim njegovom mišljenju.

Svoje dužnosti sam preuzeo 27. marta 1941. godine u trenucima u kojima je, gospodine predsedniče vlade, prema Vašoj izjavi u Donjem domu, Jugoslavija pronašla svoju dušu. Ove događaje javno veličaju i povezuju sa mojom ličnošću. U tim nezaboravnim danima čule su se parole: kralj Petar je sa nama; kralj Petar je protiv trojnog pakta; kralj je za saradnju sa demokratskim zemljama, itd.

Istina je, da su događaji koji su brzo usledili razbili organizovani otpor moje zemlje, ali nikada nisu slomili otpor mog naroda niti moj sopstveni otpor. Pošto sam sa vladom napustio zemlju, neprekidno sam nastavio da sarađujem sa svojim velikim saveznicima. Vi, gospodine predsedniče, znate bolje od ikog drugog da nikada nisam učinio ništa suprotno interesima Ujedinjenih nacija da nikada nisam oklevao da prihvatim savet koji su mi dali saveznici.

A šta se sada traži od mene? Od mene se traži da se prećutno odreknem prestola.

To neću moći nikada da uradim, ni otvoreno ni prećutno. Nemam prava da to uradim dokle god sam ustavni kralj.

Prema ustavu, ja sam najviši zaštitnik trajnog interesa svog naroda. Narod ima prava da me pita u svako doba kako sam štitio njegov interes. Zbog toga je moja dužnost da se pobrinem da se interesi svih naroda i svih klasa podjednako osiguraju.

Niko ne može da mi uskrati moje ustavno pravo da sam izvršavam svoju kraljevsku vlast. Ukoliko, međutim, opšti uslovi zahtevaju da ostanem neko vreme u inostranstvu, molim Vas za pomoć, gospodine predsedniče vlade, tako da možemo, da u obostranom prijateljstvu i poverenju, nađemo rešenje koje bi bilo u saglasnosti sa ustavom moje zemlje i koje bi osiguralo zaštitu prava mog naroda, kao i moja kraljevska ustavna prava za vreme mog odsustva.“

(Nastaviće se)