Odluka velike trojice

OKONČAO sam krizu vlade 29. januara, ali u nemogućnosti da nađem odgovarajuću zamenu dr Šubašiću, koja bi bila prihvatljiva za Britansko ministarstvo rata, ponovo sam mu dao mandat da obrazuje vladu. Tada sam se obratio svojim ministrima:

„Gospodo, tražim od vas ostavku i daću mandat dr Šubašiću da obrazuje vladu na široj osnovi. Verujem, gospodo, da nećete zaboraviti da ste se zakleli na vernost i da ste se zakleli da ćete podržavati naš ustav. Ova nova jugoslovenska kraljevska vlada ima dužnost da ostvari sporazum sa maršalom Titom, na osnovu mojih predloga od 18. januara i da postigne dopunu sporazuma u skladu sa mojim predlozima u vezi sa namesništvom i AVNOJ-em. U slučaju da jugoslovenska kraljevska vlada naiđe na nesavladivo protivljenje ovim predlozima, bilo bi za mene prihvatljivo, u krajnjoj nuždi, da izaberem i postavim kraljevsko namesništvo.

Što se tiče člana 2 dopune, prihvatio bih da privremena narodna skupština, sastavljena od ranijih članova Skupštine i Senata, kao i sadašnjeg AVNOJ-a, ima privremenu zakonodavnu vlast do slobodnih izbora i sazivanja ustavotvorne skupštine“.

Pred kraj januara, skicirao sam govor jugoslovenskom narodu koji prikazuje tok mojih pregovora sa Šubašićem i Titom, ali Britanci nisu prihvatili govor i on nije ni emitovan.

Moja druga vlada pod vođstvom Šubašića postigla je dve odluke koje su se odnosile na pregovore sa Titom. Prvo, dogovoreno je da AVNOJ treba da bude dopunjen bivšim članovima predratnog Parlamenta, tačka koja je određena sporazumom na Jalti, i drugo, da od tri „namesnika“ ja imenujem bar jednog.

Proveo sam neko vreme tražeći prikladnog namesnika prema sporazumu Tito-Šubašić. Naimenovao sam generala Dušana Simovića, 2. februara 1946. i primio sam Titovo odobrenje mog izbora. Međutim, Šubašić se nije složio sa njegovim naimenovanjem, navodeći kao razlog to što general nije konsultovao druge članove vlade, kada je izdao naređenje za kapitulaciju 1941. godine. General Simović je poricao da je zanemario kolege i u sarkastičnom pismu branio je svoje ponašanje. Njegovo pismo Šubašiću predstavlja jednu od tipičnih teškoća koje su poput guste magle sprečavale moje pokušaje da izaberem namesnika.

Jugoslavija je bila veoma prisutna na dnevnom redu Konferencije na Jalti koja je održana u februaru mesecu 1945. godine. Desetog i 11. februara primio sam, preko ambasadora Petersona, postignute sporazume o Jugoslaviji. Bilo je dogovoreno, da se sledeće preporuke daju maršalu Titu: (a) Da sporazum Tito-Šubašić počne da se primenjuje i da treba da se obrazuje nova vlada na osnovu Sporazuma, (b) Da, posle obrazovanja nova vlada treba da izjavi:

1. Da AVNOJ treba da obuhvati članove poslednje jugoslovenske narodne skupštine koji se nisu kompromitovali saradnjom sa neprijateljem i da se tako stvori telo, poznato kao privremena skupština i

2. Da ustavotvorna skupština mora da odobri zakonodavne odluke AVNOJ-a.

Pre nego što su ove odluke stigle do mene izrazio sam, na sastanku sa ministrima 7. februara svoju čvrstu odluku da zabranim svojoj vladi da ide u Jugoslaviju dok se na zadovoljavajući način reši pitanje namesništva između mene, jugoslovenske kraljevske vlade i narodnooslobodilačkog pokreta u Jugoslaviji.

Međutim, pošto sam saznao za odluke velike trojice na Jalti i njihovu jednoglasnu saglasnost da sporazum Tito-Šubašić mora da se sprovodi najhitnije, shvatio sam da moram da poverim svoju sudbinu njihovim garancijama.

Primio sam, 14. februara, sve članove vlade i predao sam Šubašiću svoju političku oporuku napisanu svojeručno.

Sledećeg dana Šubašić i vlada krenuli su za Beograd. Posle neprekidne aktivnosti tokom proteklih napornih nedelja, London je bez moje vlade podsećao na tišinu posle oluje. Mogao sam samo da sačekam i da se malo opustim. Imao sam vremena za letenje. Dr Ribarc je upravljao mojim poslovima u Londonu, a ambasador Peterson je bio veza između mene i vlade Tito-Šubašić.

Drugog marta sam dobio izveštaje iz Jugoslavije i, pošto sam razmislio, sledeća poruka je telegrafisana dr Ivanu Šubašiću sa mojim ovlašćenjima.

„Njegovo veličanstvo kralj je obavestio da, u sklopu sa predlozima koji su mu dostavljeni, prihvata kandidate za namesništvo:

„Dr Srđana Budisavljevića,

„Dr Antu Mandića,

„Ing, Dušana Serneća.

„Istovremeno, njegovo veličanstvo Vas obaveštava da je ova odluka doneta da bi omogućio i olakšao najbrže moguće slanje pomoći bolno pogođenom narodu.

„Njegovo veličanstvo je takođe izjavilo da će, sa svoje strane, preduzeti sve korake da Saveznici ubrzaju slanje pomoći.

„Njegovo veličanstvo preporučuje da namesništvo učini sve što može, poštujući izraženu volju naroda, da odbrani krunu i dinastiju“.

Kasnije u martu poslao sam gospodinu Idnu na odobrenje skicu govora koji sam želeo da održim. Govor je imao oblik iskrenog razgovora sa mojim narodom i teškoćama sadašnjosti i budućnosti i u njemu sam navodio dokumente koji su se odnosili na događaje tokom poslednjih meseci. Gospodin Idn nije imao primedbi, ali je predložio da obavestim Tita o opštim crtama ovog govora. Nisam želeo da to učinim i govor nije nikada održan.

(Nastaviće se)