Sve u Titovim rukama

ČERČILOV odgovor, koji je pojačao moje slutnje, stigao je 8. maja 1945. godine, na dan nemačke kapitulacije:

Gospodine,

Pročitao sam pismo Vašeg veličanstva od 17. aprila o sadašnjem pravcu razvoja događaja u Jugoslaviji i složio bih se sa nekim zaključcima do kojih ste došli. Vlada njegovog veličanstva i britanske vojne vlasti su pokušale, tokom dugog perioda, da pomognu jugoslovenskom narodu u oslobađanju od nemačkih okupacionih snaga i u uspostavljanju mira i dobrog upravljanja širom zemlje.

Uistinu, učinili smo sve što je u našoj moći da utičemo na razvoj događaja u Jugoslaviji na način koji smo smatrali pravilnim. Ali ne mogu da krijem od Vašeg veličanstva da su dosadašnji događaji pokopali moje najbolje nade i da se u Jugoslaviji događa mnogo toga (zbog čega žalim), ali što nisam u stanju da sprečim.

Vaš odani

Vinston Čerčil.

U maju sam napisao pismo predsedniku Trumanu, nadajući se njegovoj pomoći i podršci. Objasnio sam mu unutrašnje teškoće u Jugoslaviji, čiji je rezultat bio sporazum Tito - Šubašić:

"Konferencija održana na Krimu 12. februara 1945. godine svima nam je dala veliku nadu, pošto je izgledalo da je Ruzveltovo raspoloženje pobedilo, tj. da su se velike sile dogovorile da vladavina u oslobođenim zemljama treba da počiva na demokratiji i slobodi. Što se tiče Jugoslavije, na Jalti je odlučeno da AVNOJ treba da stvori prostor za stvaranje privremene skupštine, koja će se sastojati od članova AVNOJ-a, koje će imenovati maršal Tito i članova poslednje jugoslovenske skupštine u Beogradu, a da odluke ove privremene skupštine treba da odobri ustavotvorna skupština, koju će izabrati narod. Da je ova minimalna promena sporazuma Tito - Šubašić lojalno izvršena, mogla je možda da bude polazna tačka za okončanje sadašnjeg jednopartijskog sistema u Jugoslaviji.

Ujedinjena vlada, pod vođstvom maršala Tita, stvorena je 8. marta 1945. godine. Od trideset članova vlade najmanje dvanaest su članovi Komunističke partije i imaju najvažnije portfelje. Sledećih petnaest članova ujedinjene vlade pripadaju partizanskom pokretu i zbog toga se pokoravaju naređenjima maršala Tita. Samo tri člana ujedinjene vlade ne pripadaju partizanskom pokretu, a jedan od njih je dr Šubašić.

Samo dva člana ove vlade su nezavisni političari, gospodin M. Grol i dr Šutej. Gospodin M. Grol je vođa Demokratske partije. Iako je potpredsednik vlade, on nema funkcije. Nije u mogućnosti da izdaje novine i njegova partija ne sme da radi slobodno. U međuvremenu, drugi potpredsednik vlade, gospodin Kardelj, član je Komunističke partije i ima portfelj ministra ustavotvorne skupštine.

Maršal Tito, kao predsednik vlade, u svom proglasu od 9. marta 1945. godine ne pominje postojanje namesništva, niti uopšte ima nagoveštaja oblika vlade koji će prevladati u Jugoslaviji do stvaranja ustavotvorne skupštine. Dva puta u ovom proglasu obećava da će privremena vlada biti uskoro stvorena u skladu sa odlukama sa Jalte. Pa ipak, do sada nema znakova da je išta u tom pravcu urađeno. Obećanja o slobodi govora, štampe itd. i okupljanja, toliko svečano objavljenog u sporazumu Tito - Šubašić, jedva da se pominju u proglasu vlade od 9. marta 1945. godine i to: koliko god je to moguće u sadašnjim prilikama.

Sve je, dakle, ostalo na papiru i istina je da u Jugoslaviji vlada jedna jedina partija. Ne samo da je to apsolutistička vladavina, već nijednoj drugoj partiji nije dozvoljeno pravo postojanja. Članovi drugih partija mogu da se priključe ovoj jedinoj partiji, ukoliko se odreknu svog ranijeg vođstva. U celom sistemu nema dokaza bilo kakve razlike od fašističkog oblika vladavine, izuzev ličnosti. Sve državne institucije kao što su sudovi, uprave itd. su uništene.

Jasno je, da je zabranom mog povratka u Jugoslaviju pre izbora ustavotvorne skupštine, sadržajem sporazuma Tito - Šubašić i određivanjem namesništva nameravano da se olakša porobljavanje naroda tako da se diktatorstvo jedne antidemokratske partije nasilno uvede, a da se narodu oduzmu nezavisnost i sloboda.

Iskreno Vaš

Petar II R."

(Kraj)