Večita Brankova čežnja

MINA Karadžić bila je izrazita crnka, živih, tamnih očiju, na oca. Još kao devojčica, izrazitom bistrinom i tamnoputim likom osvojila je i Vukovog velikog prijatelja i saradnika Jerneja Kopitara, koji ju je nazivao Cigančica.

U roditeljskom domu, čija su vrata uvek bila otvorena za prijatelje, bila je okružena pažnjom brojnih obožavalaca. Iako nema pouzdanih podataka, jedan od najvećih pesnika srpskog romantizma, Branko Radičević, po svemu sudeći je bio zaljubljen u nju. Reči koje je uputio svom prijatelju, književniku Đuri Daničiću, povodom Minine veridbe sa ruskim lekarom Florom Ognjevim jasno govore o njegovim osećanjima: „Ako ne lažem, ovo će biti Minin muž. Kažu da je i njega Bog stvorio; može biti dušu, ali telo - ne“ (Ognjev je bio nizak rastom i grbav.) I Brankovi stihovi „... pevam danju, pevam noću, pevam, sele, šta god hoću...“, zapisani 1847. u Mininom Spomenaru, odaju njegova potajna razmišljanja.

Ovaj Spomenar je svojevrsna riznica misli ne samo njenih prijatelja već i poštovalaca dela njenog oca. Tako je Vukov prijatelj, znameniti nemački naučnik Jakob Grim zapisao: „Srbi, koje je ostala Evropa možda za siromašne držala, vesele je svojom bogatom poezijom, a čili ratar zove se Vuk, čije je ime postalo večno, pa lepo je biti kći toga čoveka“.

Godine 1846. Mina se verila s ruskim lekarom Florom Ognjevim, koji je od prvog trenutka bio u nju zaljubljen. On je bio najstariji od tri sina imućnog spahije iz Poltave. Po završenim studijama u Kazanu došao je u Beč na usavršavanje, gde se i upoznao s Minom. Usavršavanje je nastavio u Parizu. U jednom pismu on je od Vuka zaprosio Minu i dobio njegov blagoslov.

Međutim, veridba je 1847. raskinuta.

Krajem 1855, pošto je izgubio vid na levom oku, u Beč je radi lečenja došao bratanac kneginje Ljubice - Aleksa Vukomanović. On je bio profesor beogradskog Liceja i član Društva srpske slovesnosti. Ljubav između njega i Mine „planula“ je početkom 1856. godine. Marta iste godine Mina je od Alekse primila verenički prsten, ali je postavila uslov da veridba jedno vreme bude tajna. U maju je sa ocem posetila Beograd, a u jesen je Aleksa zaprosio od roditelja i dobio njihov pristanak.

Mina je, kao i sva ostala Vukova ženska deca, krštena po katoličkom obredu, pa je venčanje trebalo da blagoslovi katolički sveštenik. (Prema bračnom ugovoru između Vuka i Ane, njihovi sinovi su krštavani po pravoslavnom obredu i dobijali srpska imena, dok su kćeri krštavane po katoličkom obredu i imale nemačka imena). Aleksa je na ovaj uslov oštro reagovao. U pismu Vuku on kaže da se ne čudi Ani, katolkinji, niti Mini, koja je „još uvek u ponečemu razmaženo dete“, ali se čudi njemu, Vuku, što „to već jednom ne postavi na pravi put“.

Sredinom maja 1858. Mina je s roditeljima otputovala u Srbiju. Venčanje je obavljeno u beogradskoj Sabornoj crkvi 18/30. maja 1858. godine. Prema nekim podacima, ona je tom prilikom krštena po pravoslavnom obredu i dobila ime Milica, koje, međutim, nikada nije koristila.

I ranije slabog zdravlja, Aleksa se ubrzo teško razboleo, vid mu je skoro sasvim popustio, pa mladenci odlaze u Beč radi lečenja. Nade u ozdravljenje bile su veoma male. Plemenita Mina je govorila da će ga, makar i slepog, s ljubavlju voditi kroz život. Avgusta 1859. njegova i Minina ljubav krunisana je rođenjem sina Janka, a nedugo zatim Aleksa Vukomanović je zauvek napustio svoju malu porodicu.

Od muževljeve smrti za nju nastaje period bremenit brigama i žalostima. To će je pratiti sve do trenutka kada je i sama zauvek sklopila oči.

Krajem septembra 1860. Mina se sa sinom vratila u Beč. Još za Aleksinog života njegova majka je pokušavala da ih iseli iz stana u kojem su živeli. Sada kad više nije bilo glave porodice to joj je i pošlo za rukom. Kasnije, Mina se rado sećala svog boravka u Beogradu. Iz Beča piše ocu koji je u to vreme bio u srpskoj prestonici:

„...Otkako sam napustila Beograd stalno sam bolešljiva... Razlog je dublji i toga sam tek sada postala svesna. To je bol zbog rastanka s mestom gde sam bila srećna. Dok sam se u Beogradu već prilično umirila, ovde sam opet neutešna. Ono što posedujem u Beogradu je samo grob, ali to mesto mi je tako drago da me svom snagom mami i kada bi ti imao onde stan, sutra bih se vratila“.

„... Za gospoju Minu ovđe pripovijedaju koji su je gledali i čuli govoriti da je soko ženski, da je ban od bana, da je lijepe naravi, da je sva naša, milostiva i ljuborodna, bez nikakva ponosa ni u zboru ni u ođelu, puna radosti i milog razgovora i kao junak ne mareći ni za kišu ni za vjetar da je po gradu išla i na više penjala se uz krše da obiđe i podari sirote Crnogorke što su prave mučenice i za živa muža udovice. Baš joj hvala kao slavnoj Srpkinji i gospođi te ni je taki dični spomen ostavila među gnjilim Kotorkama, koje su je s prozora gledale i čudile se koja je ono što s popom Kostom po onako rđavom vremenu trči po gradu, i pošto su obaznale da je naša, i moga najvećega prijatelja kćer, prekorili su ga mnogi domaćini što je nije i kod njih poveo...“

(Nastaviće se)