Ljubomir jedina ljubav

KNjIŽEVNI kritičar Jovan Skerlić, oštar na peru, u svojoj knjizi „Istorija nove srpske književnosti“ piše:

„...Iako je uživala veliki glas kao pesnikinja, iako je mnogo polagala na svoju poeziju, ona je bila bez pesničkog talenta... Mnogo je bolji njen pesnički dnevnik ‘U Fruškoj Gori 1854’. To su intimne beleške pisane sž dana u dan, ispovest jedne idealistkinje koju život obmanjuje i lomi, devojačke sanjarije, rodoljubiva maštanja. To je lep dokument za intimno poznavanje toga doba. Milica Stojadinović je, uopšte, zanimljivija kao književna pojava no kao pisac, i njen tragični život poetičniji je nego njeno književno delo...“

„...Čudnovato je kad jedna pesnikinja puna osećanja“ - pisao je o Milici Ludvig August Frankl - „ni u jednoj svojoj pesmi ne govori o ljubavi. Da li ljubav nije dodirnula njeno srce uporedo sa osećanjima za domovinu? Milica Stojadinović je bila lepa i često su je prosili!... Pa i jedan mladi Srbin se zaljubio u nju. Kada mu ona ne odgovori na ljubav, ode on u jedan fruškogorski manastir da se pokaluđeri. Samo jedno zamoli on obožavanu devojku, a to je da dođe kad on bude primao duhovni poziv, da je još jednom vidi. Ona dođe, i kad je on vide, pade onesvesnuo pored oltara usred svečanog čina. Morali su prekinuti svečani čin...“

Poznanstvo sa Vukom Karadžićem mnogo joj je značilo: „...A dan mojega s Vama poznanstva, ostaje nezaboravljeni dan do smrti moje, znameniti dan i možda najradosniji u mojem životu...“ Iskusni Vuk je morao naslutiti da će u ovoj devojci imati odanog saradnika. Bilo mu je jasno da je ona spremna da svoj život posveti literaturi, što se i obistinilo. Milica je za Vuka činila mnogo više nego što joj je on uzvraćao, i više nego što je ikada pomenuo. Beležila je za njega nepoznate reči za drugo izdanje „Rječnika“, kao i narodne običaje u Sremu, narodne pripovetke i pesme - ljubavne, svatovske, posleničke. Pisala mu je i o narodnim predanjima, o devojačkim čaranjima, bajanju, branju ivanjskog cveća. Svi obredi su veoma verno opisani, jer je pesnikinja i sama u njima učestvovala.

Na početku prepiske između Milice i Mine vidi se Miličina želja za što prisnijim odnosom sa Vukovom kćeri. To poznanstvo je preraslo u iskreno prijateljstvo koje je trajalo sve do pesnikinjine smrti.

Kao daleki i jedini Miličin prijatelj, Vuk je brinuo o njoj bezuspešno pokušavajući da joj nađe neko zaposlenje. Pošto je čuo da je kneginja Julija u to vreme tražila pogodnu ženu za dvor, s tim u vezi uputio je molbu Karlu Poceku, lekaru kneza Mihaila:

„...Kako bi bilo da Vi predstavite knezu i kneginji da uzmu onu Milicu Stojadinovića iz Vrdnika? Ona je djelom pokazala da je vrlo privržena Obrenovićima, a rodoljubiva i srboljubiva preko mjere, a mogla bi kneginji kašto i pročitati što, a uz to mogla bi joj biti i ključarica, n. p. od haljina, ako za to ne bi imala kake bolje Njemice ili Madžarice...“

Milica, međutim, nikada nije dobila posao - ni učiteljice, ni ključarice! Kada su je sustigle nevolje i nemaština, a njenog udaljenog zaštitnika - Vuka - više nije bilo u životu, braća su je prekorevala što nije, dok je mogla, obezbedila svoj život nego je „samorana knjigom ostala“.

Najbolji opis Miličinog izgleda dao je baš Ludvig August Frankl. Njegova sećanja, objavljena su u „Srpskom književnom glasniku“ 1906. godine:

„...Upoznao sam je u kući modernog apostola srpskog naroda, učenoga Vuka Stefanovića Karadžića. Zamolih je jednog dana da mi ispriča svoju biografiju. Ona na to rado pristade i tako sad mogu da učinim mali pomen mojoj pokojnoj prijateljici koja je na tako tragičan način završila, što je njena otadžbina, koja ima razloga da se njome ponosi, propustila da učini... Njena figura je bila uočljiva: srednje visine sa izrazitim jasnim oblicima, sa bledim kao u Bogorodice licem, sa čelom natkriljenim mrkom kosom. Velike crne oči gledahu s mirnoćom koja kao da ne beše sa ovoga sveta, a skoro melanholičan joj izraz lica bio bi katkad ublažen osmejkom njenih lepo sastavljenih usana. Crte bi joj oživele samo kad bi govorila o svom zavičaju, o lepoti Fruške Gore...“

Kada je knez Mihailo 1860. godine po drugi put došao na vlast, pozvao je Milicu u dvor i poklonio joj nakit. On je do kraja svoga života ostao Miličin zaštitnik. Od novca koji je dobijala od kneza ona se izdržavala u Beogradu.

Svoju jedinu ljubav, Ljubomira Nenadovića, po njenom mišljenju najvećeg srpskog pesnika, Milica je upoznala 1851. godine u Beogradu. Od tog trenutka živela je u snovima, lebdeći između prijateljstva i ljubavi. On je bio najprisutnija ličnost u njenom životu. Pesme koje je pripremala za objavljivanje prvo je slala Ljubi na čitanje. Nazivala ga je bratom od Avale i pesnikom od Avale. Ipak, čak i onda kad su njena osećanja bila vidljiva, ona je to poricala i odbijala iako je, intimno, želela da joj ljubav bude uzvraćena.

„...Ovo dana putovao je po Fruškoj srbijanski pesnik Ljubomir Nenadović, pohodio je i mene i kaže mi da mu se Fruška dopala, veli nije mu se u Italiji i Švajcarskoj tako dopalo kao u Fruškoj...“, napisala je Milica 1853. Vuku Karadžiću. I u svom dnevniku ona često pominje Ljubu: od prve pesme „Pisma jednom pesniku“, do poslednje stranice prepliću se reči nežnosti i topline. Na njenom stolu stalno je bila Nenadovićeva „Šumadinka“ ili „Putnička pisma“, kao i slika pesnika u crnom plaštu, duge kose i tužnih očiju.

Vuk je provodadžisao da se Milica uda za Nenadovića, a nju je, kako je zapisala, posle toga bilo stid da se prema pesniku „ponaša sestrinski“.

Kao što se ona nikada nije udala, Ljubomir Nenadović, Miličina velika čežnja i velika seta, nikada se nije oženio.

(Nastaviće se)