Mučki napadi Arnauta

OD svih grešaka srpske vlade i njenog organa, Vrhovne komande, najveća je ona, koja je ravna zločinu, evakuacija srpske vojske i bekstvo izbeglica za vojskom, u Albaniju i Crnu Goru. Ne možemo još tačno znati kad je ova odluka doneta, da li se ovo sve slučajno dešavalo, da li je greška ili nesreća naša, koja je upropastila i odnela više života, no austrijski, nemački i bugarski kuršumi.

Moramo početi od septembra 1915. Da vlada nije verovala u napad Austrije, vidi se najbolje po tome, što je u toku septembra naredila otvaranje škola po celoj zemlji. Kad je prelazak Nemaca preko severne granice u Srbiju bio fakat, oko 23-24. septembra diskutovano je o odlasku vlade iz Niša. Prvo je govoreno da ide u Bitolj, i zbog toga je izdat nalog Narodnoj banci, koja je dotle bila u Kruševcu, da kreće za Bitolj. Uskoro je rešeno da se vlada evakuiše u Mitrovicu. Kako je 3. oktobra palo Vranje, doneta je nepromišljena odluka da se vlada sa svim nadleštvima, seli u Kraljevo, i to je izvršeno 9. oktobra.

Nas nekoliko poslanika ostali smo u Nišu, gde je vlada, bez činovnika, ostala sve do 15. oktobra uveče. Kako je stigla vest o dolasku štaba Druge armije iz Pirota u Niš, to smo uspeli da se vidimo, uoči polaska, sa komandantom g. Stepom. Videći da se u Nišu ne može ostati, i mi smo krenuli preko Aleksinca, Stalaća i Kruševca za Kraljevo, da vidimo šta će dalje biti. U Kruševcu smo zatekli veliki deo nadleštava iz Niša, pa i Upravu fondova i Klasnu lutriju, sve što nije imalo vremena otići iz zemlje, sem Narodne banke, koja je jedva uspela da otidne za Solun.

U Kraljevu 17. i 18. oktobra bio je veliki haos. Otpuštani su svi činovnici ministarstava. Ministri su 18. oktobra krenuli, sa po jednim ili dva činovnika, izdata je dvomesečna plata, do kraja 1915, i rečeno da se svi državni službenici i činovnici, smatraju, do daljeg, da su na odsustvu. Koliko je još transportnih sredstava ostalo, upotrebljeno je za spasavanje ljudi i materijala, da se preko Raške i Albanije, potraži spasenje u Bitolju. Vojska je 19. oktobra počela zakrčivati puteve ka Kosovu i prolaze iz moravske doline u ibarsku i topličku. Haos je nastao u najvećem stepenu.

Kad smo se 19. oktobra, nas desetak poslanika, našli sa vladom u Raškoj, g. Ljuba Jovanović, tadašnji ministar unutrašnjih dela, rekao nam je da je vlada rešila da se poslanici povlače ka Novom Pazaru. U ovakvom jednom besmislenom rešenju, videli smo jedan šeretluk, koji nije napuštao vladu u danima katastrofe. Srećom, naši pošteniji i razumniji drugovi iz kabineta, rekli su nam da ne idemo tim putem. Sutradan, nas petoro poslanika, krenuli smo za Mitrovicu. Veliki broj poslanika, koji su docnije stizali, kao i izbeglice, pravili su uzaludan put za Mitrovicu preko Novog Pazara, koji je uskoro bio zauzet od Austrijanaca.

Naše zadržavanje u Mitrovici bilo je stoga, što smo tvrdo verovali da će naši na Kačaniku i Giljanu (Gnjilanu), provaliti i da će naša vojska, koja se sa severa imala povlačiti, kroz te klance, ući u Vardarsku dolinu. Nije lako bilo odvažiti se na puteve preko Albanije, koja nikako u to vreme, nije ulazila u kombinacije za evakuaciju. Kad je 22. i 23. oktobra, g. Drašković, kao ministar građevina, zbog puteva došao u Mitrovicu, od njega smo saznali da ne treba više ostajati i da se krećemo preko Prizrena, Debra, Ohrida za Bitolj, što će izvesno biti pravac odstupanja vlade, Vrhovne komande i naše vojske.

U Bitolju smo ostali svega dva dana. Pukovnik Vasić, koji nas je zvao na jedno savetovanje, i koji je sa nama i svoju porodicu poslao u Solun, rekao nam je da neće moći više da se drži, jer ni od kuda pomoći nema. Ni od Francuza, ni od naših, sa kojima je u prekidu, gotovo više od mesec dana. Mi smo 2-3. novembra otišli za Solun. Bitolj se držao do 18-20

Uoči vladinog odlaska iz Prizrena, ili možda nekoliko dana docnije, sva Timočka vojska silazi, pod komandom g. g. Gojkovića i Rašića u Debar i Strugu. U Bitolj je tokom oktobra i polovine novembra, sišlo preko 30.000 regruta i veliki broj izbeglica. Kralj je sa vladom, 13. novembra krenuo za Tiranu. Po svemu izgleda, da je vlada donela definitivnu odluku da ide u Skadar, tek oko 10-12. novembra u Prizrenu, kad je valjda saznala, da se izvestan deo vojske mora evakuisati iz Novog Pazara, i Druga armija, u Crnu Goru. Možda je ona izabrala pravac Skadra, bez ikakve odluke, nalazeći da joj više nije siguran put ka Bitolju, jer su Bugari još 22. oktobra, pre našeg prolaska tim putem, zauzeli Tetovo.

U Albaniji, na ovim putevima kojim smo se mi kretali nema nikakve udobnosti, iako su dosta vremena bili u našim rukama. Put od Ljum Kule do Debra neprolazan je za artiljeriju i komoru, telefoni i telegrafi nameštani su u toku našeg proganjanja, oktobra 1915. Na tim putevima je stradala vojska i ogromne mase izbeglica od pobunjenih Arnauta. One što nisu Arnauti poubijali, čekala je glad sa boleštinama da dokusuri. Ništa bolje nije bilo stanje za one koji su otišli u Crnu Goru.

Moralo je proći najmanje dva i tri meseca dok se sve uredilo, najvećim delom po privatnim inicijativama. Saveznici su primili vojsku da je izdržavaju na Krfu. Izbeglice su otišle kud koji: u Grčku, Italiju, Francusku i Švajcarsku. Vlada je kukala i davala izjave, kako ona sama predstavlja Srbiju i nju će predstavljati sve dok Srbija ne bude oslobođena. Naročito je naglašavala da Skupština neće raditi, i tako došla u sukob sa poslanicima.n

(Nastaviće se)