Vlada časti ordenjem!

U SOLUNU je bilo izaslanika nekih ministara: vojnog, finansija, privrede, policije. A i naša administracija je ovde bila, pre našeg sloma, velika i razgranata. Pridolaženje velikog broja izbeglica, na 15.000, pitanje valute, izdavanje plata, pazara, pozajmica porodicama oficirskih i vojnih izbeglica, deljenje pomoći nevoljnim i drugo, bila su pitanja koja su imala da se reše. Na mnoga pitanja Poslanički klub od vlade nije dobio nikakva odgovora.

Umesto svega, došla je jedna depeša potpisana od tri naša druga, u ime 70 poslanika, za koje nismo ni znali da ih toliko ima, i kojima se mi direktno nismo ni obraćali. Ta je depeša, u stvari, bila, upućena od zbunjene vlade, koja je htela uneti pometnju u dve odvojene grupe narodnih poslanika, kako bi među nama odstranila želju za skupštinskim sastankom i skrenuli sa kritike vladinog rada.

Poslanički Klub je i dalje radio. Rešeno je, u sporazumu sa izaslanicima engleske i francuske vlade, da naših 12 hiljada izbeglica, krenu sa grčkih teritorija u Francusku i na neko ostrvo, koje Englezi budu izabrali. Utanačeno je da Francuska primi naše činovničke porodice, kao i đake na školovanje. Pošto su svi poslovi, uglavnom, posvršavani i regulisani, u Solunu je ostao odbor sklopljen od našeg konzula i okružnih načelnika evakuisanih oblasti, iz novih krajeva, koji će da vodi staranje o prevozu i evakuaciji naših izbeglica, poslanici su rešili da se krenu u Atinu i odatle za Rim. Posle dolaska u Atinu, konačno se dobio odgovor od vlade, kojim naređuje da se u Atini, do daljeg, čeka.

Nema sumnje, vlada se bojala da se sastane sa Skupštinom. Da bi spasla ministra vojnog, koga je prvo uputila u Solun, a koji se docnije, na njen poziv, nije odmah vratio u Skadar, jednom udešenom kabinetskom krizom, vlada ga je smenila. Ovoj krizi, čiji je zadatak bio da se postavi nov ministar vojni, preko stranih novina, dato je tumačenje da je vlada, za svoj dosadanji rad dobila odobrenje od Krune.

Da bi komedija bila potpuna, u isto vreme, kad je vlada promenila ministra vojnog, ona formalno čini i promene u Vrhovnoj komandi, smenjujući i g. Putnika. Kad je naša vojska predata na ishranu Francuskoj, i kad je ona tako postala sastavni deo njene vojske, naša Vrhovna komanda, sama po sebi, gubi svaki rezon, pa nema ni razloga za njeno postojanje. Postavljenje novih ličnosti u Vrhovnoj komandi, na mesto g. Putnika, vlada, u stvari, postavlja administrativni štab našeg Vrhovnog komandanta i ništa više.

Vlada je u toku poraza i našeg sloma, antidatiranjem velikog vojnog ukaza, pod 1. oktobrom, bez izbora i kritike, sve naše oficire unapredila jednim činom više. Za naše hrabre, pune požrtvovanja i odlične oficire, ovo je moglo biti samo uvreda. Vršiti odlikovanja, kad su ona najmanje zaslužena, kad je zemlja propala, kad je Srbija izgubila svoju nezavisnost i sve tekovine čitavog jednog stoleća, nisu se s tim ukazom mogle zagladiti mane vlade i Vrhovne komande.

Što nije to učinila posle Cera, Kosmaja i Kolubare? I ovo je bio providan postupak, ne za dizanje morala u vojsci, jer njega tada nije ni bilo, već kako bi vlada samu sebe spasla od nezgoda. Ta vlada, koja je bila u stanju da u sebi, posle naše propasti, koncentriše sve što se Srbijom zove, i koja ima kuraži da se posluži epitetom neukrotive vlade, pod kojom je za petnaest dana sve upropašćeno što se za sto godina sticalo: zemlja, vojska, prosveta, narod, tradicija, i Srbija... Ta vlada i dalje korača kuražno.

Padaju mi reči književnika g. Domanovića, o vođi, izvesno ne sluteći da je Usud Srbiji dodelio da ovaj vođa, sme i dalje Srbiju, dovedenu do sloma, da vodi, a pogotovu da će naći pomagače za ovakav rad, i među drugovima samog g. Domanovića.

Pišući ove redove, sećam se primedbe g. Ogavija, iznete u poslednjoj njegovoj knjizi, napisane i zato da se nađu uzroci francuske nesreće 1870. godine. On je u njoj našao da su tri bolesna čoveka upropastila Francusku, kojima je sudbina dodelila da budu na upravi zemlje u to doba. Nama je sudbina dodelila uz bolesnog starca, još jednog faktora trulog i bolesnog, bolesno i javno mnenje, koje je g. Pašića označilo, uoči ovih događaja, neminovnim i nezamenljivim. Senilnost ovih najvažnijih faktora sa političkim javnim mnenjem, provociralo je slom i dalje sve ostavilo ljudima i slučaju, koji ne može dati sve dobro.

Iz razgovora sa komandantima divizija i armija, koji su posle 13. novembra, tj., po odlasku vlade i Vrhovne komande u Albaniju iz Prizrena, otišli u Debar, a iz Peći se uputili u Crnu Goru, saznali smo da su im naredbe za povlačenje u Albaniju, izdate ranije, pri kraju meseca oktobra. Ako je Albanija imala smisao za povlačenje, pogotovu vojničkog, šta je tamo, u Albaniji, vlada spremala za doček vojske. Što se nisu popravljali putevi, jer svi, koji su prošli preko Crne Gore za Albaniju, kuda se glavnina naše vojske kretala, tvrde da se sa malo truda i popravke puteva, mogla prevući sva artiljerija i municija, koja je uništena u Peći.

Govorilo se vojnicima i izbeglicama, da nas na obalama Jadranskog mora, očekuju saveznici, sa novim oružjem, odelom i hranom. Vojska je sa izbeglicama, na obalama Jadrana našla bedu i došla do očajanja.

(Nastaviće se)