Dve zablude o Pašiću

POSLE sloma, o Srbiji se ne govori, ili vrlo malo. Prva savremena kritika, kao i buduće, zapisaće samo heroizam, kao epitete našem narodu, koji je to s pravom zaslužio, jer je sve na snagu izneo. Nikakvih olakšica nije imao, ni od rada svojih političara, ni od rada svojih vojnih šefova.

Inostranstvo misli za Pašića da vredi u svojoj zemlji, Srbija misli da Pašić vredi u inostranstvu. Iz ove dve zablude porastao je Pašićev renome i stvorena je njegova neminovnost, na štetu Srbije. Posle sloma, jada i tolikih bolova, Pašić sa svojim ljudima, koji su se, boreći se za njega, borili, u prvom redu, za sebe, pokušavaju da gornje dve zablude dignu ponovo na pijedestal istine. Naravno da svršeni događaji govore protiv toga.

Dok je Radikalna stranka bila u opoziciji, dva njena najveća protivnika bili su kralj Milan i kralj Aleksandar. Obojica su veliki demagozi, što je dalo mogućnosti da se demagogija u narodu, na čijem je čelu bio Pašić sa svojim drugovima, populariše. Sa istim osobinama je docnije i došao na vladu.

Rezime Pašićevog rada u spoljnoj politici jeste, da je Srbija svuda izneverena i prevarena. On se ne ustručava da podvlači kako nas je Bugarska, i pored četiri ugovora sa njom, na kojima je Pašić direktno i indirektno sarađivao, uvek izneveravala. Govorio je da su naši saveznici krivi za naš slom, kojima je on predočavao opasnost od Bugara. Nas su u Evropskom ratu ostavile i Rumunija i Grčka. Italiju je g. Pašić označio kao našeg velikog neprijatelja. Svi su nam krivi, i prijatelji i neprijatelji, samo nije kriv g. Pašić, koji je sve predviđao i predočavao, ali niko ga nije slušao.

U celom svetu, svaki bi, posle jednog većeg neuspeha, povukao sve konsekvence. U nas se tolerišu i nesreće i slomovi i niko ne pokušava potražiti uzroke u nesposobnosti i neveštini onoga koji rukuje našom spoljnom politikom. Jedan čovek koji nema ni rutine, ni najnužnije dijalektike za diskusiju na srpskom, a nekmoli na francuskom jeziku, jer ne zna nijednog jezika, amater u spoljnoj politici, bez znanja i evropskog iskustva, mogao je praviti, i pravio je, samo gafove. Detaljna analiza njegovih akata i postupaka, bila bi smešna zbirka gestova, da nije i suviše žalosna istorija našeg naroda, kao rezultat tolikih njegovih nedostataka.

Pašić je bio vođa naroda. Protivu njega se ustajalo, on se kritikovao, ali došlo je vreme kad je on naznačen za neminovnog. Izvesno je da ima mnogo zabluda u cenjenju te neminovnosti, čak i posle sloma.

Vođe raznih naroda i vekova, imaju jednu opštu crtu, da se poklapaju sa sredinom koju vode. Ako se u njoj istakne čovek, koji godi instinktima te gomile, ako ima njenih intelektualno-moralnih defekata, onda, u danom momentu, može postati njen vođ. Prave vođe naroda i mase, obično beže od ozbiljnih poslova, da ih događaji ne bi demantovali i načinili nepodobnim za njihove ideale.

Pašić je dugo bio u opoziciji. Dolazio je češće na vladu, ali iz čistih svojih defekata, došao je do uverenja da sa vlasti, poslednjih 10 godina, nikako ne treba da silazi. Ovo je najviše udilo njegovom renomeu i to ga je pred istorijom i pred sadašnjošću učinilo najviše odgovornim za svršene događaje. Čovek bez ikakvih administrativnih sposobnosti, bez ikakvog stručnog i opšteg obrazovanja, vezan za ljude slične spreme, nije mogao na vladi dati ono, što su teška pitanja očekivala.

Puštao je da se do rešenja dolazi razvojem događaja, i ona su mu, u izvesnim momentima, dala izvesna povoljna rešenja, ali je u većini slučajeva, bilo takvih kobnih posledica po interese Srbije, da je naš slom rezultat tih njegovih nedostataka. Koncesije, tereni u novim oblastima, ortačina šuma sa najopskurnijim tipovima, nisu fabule, kao što nisu priče ni korupcija, koju je unosio u Skupštinu i izbore.

Lakše je u ovoj sredini, kao i prostom narodu, primiti objašnjenje da su naši saveznici krivi za slom, ne ulaziti u prave razloge, koji su u nama samima. Kad je masa, prosvećena i neprosvećena, napravila Putnika i Pašića neminovnim, onda joj je bilo žao, i posle demantovanja te neminovnosti strašnim događajima, da to prizna. Politički i vojni događaji u nas, razvijali su se, kao da niko u zemlji nije upravljao. Očekivalo se spasenje sa strane, pustilo se da se svi nedostaci, opaženi još 1912, razvijaju i sazru do metoda za sopstveno upropašćivanje naše zemlje.

Dobro poznavajući ljude, njihove dobre i rđave strane, g. Pašić lukavstvom uspeva u ophođenju. Njegovim pričama o vezama u Rusiji, čak i načelni protivnici počeli su verovati. Čak da je Rusija, preko Pašića, i to samo zbog njega, Srbiji osigurala najšire granice iz ovoga rata.

U danima, kad, posle sloma, nije bilo nikakvih razloga da ostane na vladi, kad su poslanici tražili rad Skupštine, on je na sve moguće načine izbegavao dodir sa poslanicima. Njegov oportunizam prema vojsci, prema opoziciji, prema kritici njegovog režima, pomešan sa najbeskrupuloznijim metodama, jasno ističe osnovni nagon njegovog karaktera, koji je obojen najličnijim egoističkim motivima.

(Nastaviće se)