Vlada bistri politiku

BIO sam u dvema vladama g. Pašića. Ovo što ću izneti o radu tih vlada, može se slobodno uzeti da vredi za sve naše vlade. Prva je vlada bila od 1906. do 1908, pre aneksije i naših ratova, druga je bila od 1912. do 1913, za vreme naših ratova sa Turskom i Bugarskom.

U obema vladama, najjači predstavnici Radikalne stranke bili su g. Pašić, Paču i St. Protić. Ton ovim vladama davala su ta tri čoveka, koji za uspehe i neuspehe nose gotovo svu odgovornost, jer su ostali članovi, kao njihovi pomagači u poslu, slabo mogli izmeniti metode rada, i ako su što postigli, bilo je sa velikim naporima. Ko se sa njima nije slagao, izlazio je iz kabineta, kao što je sa mnom bio slučaj.

U tri ministarstva sa gornjim šefovima, bilo je puno slobode za rad. Za ostale njihove kolege, bez njihovog blagoslova, nije se ništa moglo uraditi. Radi ovakvog poslovanja, bivalo je nedeljno po 5-6 ministarskih sednica, koje nikada nisu trajale manje od 3-4 sata, a rezultat je gotovo uvek bivao negativan. Dve trećine sednica, bile su u razgovorima o svetskoj politici, o pisanju austrijskih novina, a trećina trajanja bila je posvećena tekućim poslovima. Kad se zna, da od rada srpskih ministra sve zavisi, jer su njihovi administrativni organi beznačajni, a ima se u vidu ona danguba u sednicama, onda je razumljiv besplodni rad u pojedinim ministarstvima.

Neću sporiti da je bilo i opasnih i teških pitanja, koja su tražila i veći broj sednica i duže njihovo trajanje, kao što su pitanja: trgovinskih ugovora sa Austrougarskom, naoružavanje, objave ratova, zajmovi, kao što je bilo i traćenje vremena u bezbroj nepotrebnih sednica. Pomenuti šefovi naše stranke bolje bi radili da su bili ministri bez portfelja, jer su sva trojica posve upropastili struke kojima su upravljali.

Ne radeći ništa u svojim resorima, nisu ni drugim kolegama davali da rade. Veliko njihovo nepoverenje prema celom svetu, pa i prema svojim drugovima, nije im smetalo da po jednog svog čoveka imaju u svakom resoru, koji ih je izveštavao šta se o njima misli i govori. Ovaj carigradski metod rada, učinio je da njihove duge vladavine nisu imale veliki značaj po program naše zemlje.

Ovo što vredi za rad naših vlada u mirno doba, izbija reljefno u nenormalnim prilikama, kakve su ratne bile.

Kad je prvi rat, sa Turskom, buknuo, prestao je odmah rad po svim ministarstvima. Zastarela uredba o vojsci, oduzela joj je svaki autoritet u pozadini, kao i u kontrolisanju rada po operacijama. Razmeštaj viših i nižih komandanata, snabdevanje vojske, odlikovanja, unapređenja i drugo, sve je prešlo na Vrhovnu komandu. Vlada je prešla na čitanje raporta sa bojišta i izveštaje naših poslanika na strani.

Prava je paraliza Srbije nastala u Evropskom ratu. Vlada, koja je bila angažovana izborima, pobegla je polovinom jula 1914. iz Beograda, misleći da će Austrija ući za dva dana. Nije izdala nikakve naredbe vojsci da brani severnu Srbiju; ni narodu, činovnicima kako da se spasavaju. Ovako zbunjena doletela je u Niš, gde je Skupština u polovini jula 1914, sazvana. Kad je sticaj prilika sprečio ulazak Austrije u Beograd, i događaji se počeli razvijati, vlada je imala vremena da se pribere, ali sve to ništa nije izmenilo metod dotadašnjeg rada. Vrhovna je komanda, pored vlade, radila šta je htela, i doterala, svojom mudrom i pametnom upravom, do sloma u novembru 1914. Nova vlada, sklopljena iz tri stranke, koja je došla da situaciju popravi, još je uvećala zemaljsku paralizu.

Veliko mobilisanje ljudi, potrebnih i nepotrebnih za borbu, vlada nije htela, ili nije mogla, sprečiti. Nije imala ni moći za oživljavanje ekonomije. Bilo je oskudice u svemu tokom cele 1915, u kojoj je bio opšti nasrtaj udruženih neprijatelja na nas. Za sve ovo vreme vlada je, na dugim sednicama, pratila, na geografskim kartama, razvoj ratnih operacija u Evropi. Za to dugo vreme, od decembra 1914. do oktobra 1915, nije ništa urađeno, ne samo u slučaju udruženog napada, koji niko nije predviđao, već nije dovoljno sredstava spremljeno da se zemlja sačuva od gladi, čak i da nije došao napad na nas.

Za to vreme govorilo se o granicama velike Srbije, kritikovale vojne operacije na tuđim bojištima, priređivani mitinzi u zemlji protiv tuđih aspiracija i slate bezbrojne komisije na stranu, za nacionalnu propagandu i razne nabavke. Izdaci po tim komisijama dnevno su dostizali sumu i do 100.000 dinara. Raspikućstvo nije nikada bilo veće, no u gornjem periodu, kad se trebalo pomišljati na nesreću, koja nam se spremala.

Vlada pod kojom je Srbija propala, bila je sklopljena iz šefova tri stranke. Samim tim ona se osećala jakom i moćnom, da sa Skupštinom ništa ne radi i svoj veliki partijski autoritet nije htela iskoristiti da anormalno stanje u vojsci i korupciju u njoj iskoreni. Ta vlada imala je slabu kontrolu nad Vrhovnom komandom i gotovo je uvek daleko bila od svega što se na našem frontu dešavalo. Rastrojen oficirski kor, ostavljen je da se raspada i da ga intrige sasvim raznesu i onesposobe za kakve velike podvige.

Po slomu, i odlasku na Krf, vlada je izabrala parolu: nerad i popularnost. Računajući na zaborav sveta i njegovih patnji, i oslanjajući se na psihologiju proste i naivne mase, ona je izabrala Krf, kako bi njeni korteši mogli pričati da je vlada do kraja bila sa vojskom. Da se nikakva kritika o vladi ne bi čula, hteli su Narodnu skupštinu i sve izbeglice zatočiti na Korzici, a vojsku na Krfu. Međutim, u ovom nije uspela, kritika vladinog rada uzima sve više maha.

(Nastaviće se)