Jači posle prevrata

AUTORITET g. Pašića i vlade pao je odmah, čim je slom nastao. Poverenje potlačenog naroda nije moglo biti uz vladu, koja ga je sa vojskom napustila i ostavila neprijatelju. Autoritet g. Pašića i vlade pao je i u vojsci, koja se lomila i potucala po retretu, gladujući i umirući albanskim i crnogorskim putevima. Kod izbeglica, koje su umirale putem, jureći za vojskom i vladom, nije bilo razloga da se ikakva vrednost prida takvoj vladi, koja za njih nije htela ništa uraditi. Narodna skupština, ukoliko je bila spasena, ostavljena je kao i ostali svet, svojoj inicijativi i veštini, da ne bude zarobljena u Crnoj Gori i Albaniji.

Vlada je izdala nekakve naredbe u toku oktobra i zaždila prva, da ne bude zarobljena, uverena da je u njoj oličenje Srbije i Srpstva, sadašnjost i budućnost srpskoga naroda. O ovome je, čim je stigla na Krf, telegramima izvestila Evropu i iskazala joj da je u neukroćenoj vladi, usredsređena vitalnost Srbije.

Šta je vlada uradila da vrati svoj autoritet? Smenila je Vrhovnu komandu, koja je postala izlišna posle sloma. Formalno je na taj način svalila svu krivicu na vojsku. Ako ima krivice do Vrhovne komande, nju valja dati sudu, a ne ovako je smeniti. Vlada ne želi otvarati spor, jer se u sporu može utvrditi više njena krivica, no Vrhovne komande. Poslanike koji su tražili da budu sa njom, odgurnula je i neprestano bežala od njih. Međutim, jedini forum pred kojim bi vlada mogla učvrstiti svoj autoritet ili pasti, bila je Skupština.

Posle ratova iz 1876/78, Srbija, od 1880. ulazi, po obavezama Berlinskog ugovora i po ustanovama, koje je stavljaju u red modernih evropskih država, zašta, inače, nije imala dovoljno uslova. Do Turskog rata 1876. Srbija je načinila svega jedan zajam na strani, u Rusiji, od tri miliona dinara, i to ne na osnovu državnog kredita, već po simpatijama i ruskim potrebama za održavanje Srbije na Balkanu.

Posle ratova iz 1876/78, ratni troškovi i za obaveze građenja železnica, uvukle su Srbiju u dug od preko 100 miliona. Zemlja posve skromnih potreba, sa budžetom od 10 do 15 miliona, bez puteva, varoši, bez trgovačkih i bankarskih ustanova, gde se još međusobni saobraćaj, u udaljenim oblastima, vršio razmenom dobara, bez novca, zaduživanjem samo po obligacijama i poznavanjem jedino hipotekarnih zaduženja, prolazi kroz velike i teške finansijske i ekonomske krize.

Bugarski rat iz 1885, uvođenje opšte vojne obaveze (1882), nabavka savremenog oružja, potenciraju zaduživanja i ovo, zbog nedovoljnih državnih prihoda, dovodi do budžetiranja samo sa deficitom. Zavedena je strana finansijska kontrola, koja je za anuitete uzela uvedene monopole na duvan, so, žigice i drugo.

Usled nesređenosti unutrašnjih prilika u zemlji, stagnacije su bile svuda. Kad je posle prekog stanja 1899, došla 1900. vlada sklopljena od radikala i naprednjaka, imala je prvo ukloniti deficit od 60 miliona, pa početi upravljati zemljom sa stvarnim budžetom, prihoda i rashoda. Za ovaj cilj načinjen je zajam od 60 miliona u Francuskoj, posle toliko godina, kad je pariska novčana pijaca bila sasvim zatvorena.

Posle promene dinastije 29. maja 1903. znatno se poboljšavaju uslovi i materijalnog snaženja zemlje, u režimu političkih sloboda, kad se prestaje eksperimentisanje sa Ustavom, otrže se 1906. ekonomske podčinjenosti od Austrougarske. Počinje se voditi jasna spoljna politika sa naslonom na Francusku i Rusiju. Počinje se otvoreno raditi na zbliženju sa balkanskim narodima. Prvo nam otvara novčane pijace Francuske, drugo nas upućuje na prave saveznike na Balkanu, sa kojima je trebalo raditi na stvaranju balkanskog bloka.

Nije se imalo vremena za korenite reforme našeg finansijskog zakonodavstva. Sem zakona o budžetu, koji je propisao građenje železnica i izvršenje budžeta, sve drugo ostalo je po starom. Razrezivanje poreza je bilo primitivno i neopravdano. Monopoli su rasli, ali za njih država nije narodu pružala nikakav ekvivalenat. Razvijanje industrije, potpomagane koncesijama, nailazilo je na velike teškoće zbog nesređenog i nepotpunog finansijskog zakonodavstva.

Sa zajmovima od preko 800 miliona, ušla je Srbija u rat sa Turskom. Ratovi iz 1912. i 1913. tražili su najpreče ratne troškove od 250 miliona, što je Srbija, u avgustu 1913, i dobila u Parizu. Međutim, izvršenje ovog zajma sprečeno je događajima iz 1914, kao i ustupanje studija izvesnih železničkih pruga Nemcima, uz pokušaje nabavke izvesnog naoružanja u Nemačkoj. To je izazvalo nepoverenje Francuske, te je od zajma od 250 miliona zadržano od emisije 75 miliona. Sa ovim zajmom, Srbija je prešla milijardu duga. U toku sređivanja ovih poslova i spreme, umesto da se zemlja uvuče u normalan i miran tok života, posle nepune godine dana, ona upada u novi rat.

Čim je Srbija ušla u rat, stali su svi prihodi. Od 20 miliona koliko je po budžetu trebalo mesečno prihoda biti, nije dolazilo ni 4-5 miliona. Uvećanje troškova došlo je od mobilizacije i rashod se popeo na 36 i 45 miliona dinara mesečno. Pokriće ratnih troškova bilo je iz pozajmica, koje su nam saveznici, a naročito Francuska, davali iz svojih budžeta, bez ikakvih interesa. Suma zaduženja na ovaj način, do našeg sloma, dostigla je 800 miliona dinara.

U okupiranoj zemlji, ostalo je preko tri miliona stanovnika, sa više od 300 miliona novčanica, čiji je kurs ostavljen najgorim špekulantima. Uvedena je u život banknota nemačka, austrijska i bugarska, čije se razmenjivanje za gornje papire vršilo po nasilnom kursu ili gotovo nikako.

(Nastaviće se)