Ženama i plug i motika

EKONOMSKO razvijanje zemlje išlo je i suviše sporo. Kad je, od 1906, Srbija usled zatvorenih austrougarskih pijaca, počela sa svojim proizvodima ići na strane pijace, tada je i rašćenje privrednog bogatstva počelo, i kvalitetno i kvantitativno, bivati sve veće i veće.

Međutim, nemanje puteva jako je otežalo razvijanje i privrede i trgovine. Kao što je Austrougarska bila jedina pijaca svih naših produkata, tako je i uvoz, godinama, dolazio samo iz susedne Monarhije, sve do 1906.

Posle ratova iz 1912. i 1913, proširena Srbija, u promenjenim geografskim granicama, blizinom dva mora, Egejskog i Jadranskog, dobijanjem novih plodnih oblasti, menja nabolje uslove svoga ekonomskog snaženja.

Kad se vojska 1912/13. povukla na granicu, koje boraca, koje neboraca, preko pola miliona, što nije bilo potrebno, jer je time ceo poljski posao ostavljen ženama, koje su sa bednim ostacima stoke, imale zemlju poorati, posejati i useve sređivati. Rat je u nas, i zbog odvlačenja zanatlija, rudarskih i industrijskih radnika, ukočio produkciju najnužnijih artikala za narod i vojsku, i sve to po skupe pare imalo se sa strane nabavljati, što se u nas vršilo gore no u azijskim državama.

Vojska je mobilizacijom i koncentracijom, sve u zemlji ispreturala. Uzimajući u svoje ruke železnicu, mlinove, rudnike i drugo, nemajući veštine da manipuliše uzetim ustanovama, ona je sve stvari paralisala i ukočila. Zbog neveštine vojske i nemanja moći u vladi da se ovo spreči, u zemlji je nastala nemaština, oskudica i glad.

Vojni propisi za nabavke pravljeni su za vojsku od 40.000 ljudi, još iz Bugarskog rata, koji su i u periodu 1912-1915. postali jedan anahronizam. Kako će se doći do stvari i po kojoj ceni, o tome se nije vodilo računa. Bežanje od odgovornosti, kod vlade, kao i kod pojedinih ministara, preko komisija i uvedenih kontrola za nabavku, samo su olakšale puteve špekulacijama i rasipanju državne imovine. Primeri sa nabavkom opanaka, brašna i odela, žalosni su.

U svim ratovima od 1912. do kraja 1915. vlada nije svoje odnose sa vojskom raščistila o nabavkama i snabdevanju njenom, niti je htela stvoriti nove moderne zakone i pravilnike za poslove, koje su samo civilne vlasti, sa celim državnim aparatom, mogle izvoditi, kako se to u drugim naprednim zemljama radi. Sve je ostalo po starom i rasipanje je bilo i ljudskih snaga i materijalnih, nemilosrdno.

Srbija bi zbog dugog ratovanja ekonomski jako oslabila. Samo bi se ratni troškovi, za pet godina, mogli računati i do 2.000 miliona. Propadanje populacije od nemaštine, gladi, boleština, penje se na više od pola miliona ljudi. Uništena je gotovo polovina stoke, čija je šteta na 200 miliona. Za železnice, monopole, industriju i druge investicije, upotrebom za ratne napore, šteta bi bila daljih 100 miliona. Odšteta varoši i sela, invazijama, delimičnim bombardovanjem severne Srbije, predstavlja okrnjen kapital na 500 miliona.

Ako se uzme u obzir da je kapital uvećane Srbije, pre rata, bio pet milijardi, a naš dug milijardu, onda je stvarno bogatstvo u nas, iznosilo četiri milijarde. Posle Evropskog rata, da nije bilo sloma, dug bi naš bio dve milijarde. Narodni kapital u oštećenim varošima i selima, u stoci, investicijama, izneo bi najmanje jednu milijardu.

Bogatstvo Srbije u ljudima od 4 miliona, spalo je ispod 4 miliona. Taj gubitak od ratova, bio je u našoj najboljoj muškoj snazi.

Povratak Srbije u normalan kolosek, može biti lak, samo krahom Nemačke i njenih saveznika. Nekakav polumir ne može ni za 100 godina Srbiju povratiti od nesreća i šteta, koje joj je Evropski rat naneo.

Samostalna i Napredna stranka su za današnji kabinet, pod kojim će se desiti slom, delegirale svoje najjače ljude. Radikali su posle smrti g. Pačua, u ovom kabinetu, sem g. Pašića, imali tri predstavnika, koji u stranci nisu ništa značili. U koalicionom kabinetu najbednije je bila zastupljena Radikalna stranka. Neminovnost g. Pašića, slabo zastupništvo u vladi najjače skupštinske stranke, učinilo je da se vlada posle sloma, oslanjala na delegate Samostalne i Napredne stranke. Strah od odgovornosti, osećanje propuštenih momenata, da se uradi više nego što je urađeno, naročito prema vojsci, nagnalo je današnju udruženu vladu, da se sama lično spasava i od odgovornosti i od ma kakve kontrole, a naročito skupštinske, koju su na sve moguće načine izbegavali.

Ono što je najgore bilo, Srbija je posle sloma, ostala bez učešća vojske, Skupštine i vlade. Skupština odložena u Srbiji 1. oktobra 1915, nije se sastajala; vojska, ukoliko se spasla, predata je saveznicima; vlada je uputila svoje članove, sa neodređenim misijama, u Evropu, i od Srbije nije ostalo ništa.

Ovakvo gledanje na stvari, dovelo je Srbiju, u početku 1916, do potpunog rastrojstva. Vlada lutajući po Albaniji dva meseca nije skupila ni najosnovnije podatke da sazna stanje naroda van Srbije, niti teškoće sa kojima ostavljen narod u Srbiji, ima da se bori. Nemajući nikakvih podataka ušla je u rešavanje bezbrojnih problema sa nedovoljnom spremom i sa nedovoljno ozbiljnosti.

Oslonac, koji je ranije bio na celom administrativnom aparatu u zemlji, spao je sad na naša nadleštva na strani, koja su sasvim nepotpuna i nemoćna za nagomilane poslove. Najzad je sve to povereno osmorici ljudi, koji i pored najbolje volje, ne mogu savladati posao, koji su na sebe uzeli, a koji, uostalom, i ne poznaju.

(Nastaviće se)