Gde je srpska vojska?

BUDŽETIRANJE od jula 1914. do sloma bilo je uz pripomoć naših saveznika. U avgustu 1914, čim je izbio Evropski rat, Francuska i Engleska dotirale su potrebne sume za naše ratne troškove. Trećinu troškova trebalo je da primi na sebe Rusija. No, kako se i ona finansirala od Francuske, a Rusija, zbog njene ukočene trgovine, zaustavljenog izvoza žita, u našim prihodima nije nikakvu ulogu imala, niti je mogla imati.

Naš budžet u miru, projektovan i za nove krajeve, iznosio je oko 230 miliona. Mobilisanje oko šest stotina hiljada ljudi, koje boraca, koje neboraca, više no duplo povećalo je naše rashode. Naš je budžet u polovini 1915. dotiran mesečno sa 45 miliona dinara. Saveznici su se počeli mrštiti na svako trošenje i skretati pažnju na naše raspikućstvo. U ove troškove nisu ušli materijalni; ogromna izdavanja za odevanje vojske, naoružanje i municiju.

Kad je naš ministar finansija, posle dužeg bavljenja u Parizu, i Nici, gde je došao na naš poslanički poziv, podneo referat o našim izvorima prihoda za nov budžet, rekao je da su teškoće velike i u Francuskoj i u Engleskoj, da se Srbiji, pored raspoloženja da joj se sve da u naturi, što je potrebno za vojsku, dodele još i neka sredstva u gotovom novcu. Naročito je u ovome sumnjičava bila Engleska, koja je finansiranje Srbije i dalje dovodila u vezu sa uslovima političke prirode, koji su za nas bili neobično teški. Makedonija, Albanija i granice nacionalnog ujedinjenja, imale su da budu okrnjene, zbog opravdanog nepoverenja kod naših saveznika u moć našeg pravilnog finansiranja, tuđim prihodima.

Drugi ministar, koji je, kao delegat vlade, došao u Nicu, potvrdio je da vlada ne zna tačno ni gde je naša vojska smeštena, ni koliko je ima, i da je njegov zadatak, na svome putu, i to da sazna. Veli da je vlada mnogo vremena izgubila baveći se u Albaniji i na Krfu, i da je to uradila da bi što više vojske okupila.

Vlada je, veli, raspoložena da radi sa Skupštinom, ali joj nije jasno čime bi se Skupština bavila. Što se budžeta tiče, on je uveren da je Skupština, još u Skadru, dala vladi ovlašćenje za budžetiranje u celoj 1916.

Rad vladin za izbeglice, narod u Srbiji, za spremu vojske, sav je u početku. Sve ima tek da se otpočne i daleko je od svršetka, iako se već nalazimo u šestom mesecu od naše propasti.

Putovanje prestolonaslednika i Pašića, po zemljama naših saveznika, više je akt kurtoazije i naše zahvalnosti. Nemajući pred sobom nikakve dublje smerove, ni što se vojnih operacija tiče, ni što se likvidiranja poslova, po završetku rata, tiče.

Od oktobra 1915. sve do sastanka Skupštine, koji još nije određen, poslanici se sastaju sa ministrima vrlo retko. Ministar građevina došao je u Nicu, da vidi može li vlada g. Pašića dobiti poverenje ili ne.

Rečeno je ministru privrede, bar od grupe kojoj ja pripadam, da vlada ne može dobiti poverenje za svršene poslove, ni za budući rad, da vlada g. Pašića ima da padne i da bude smenjena novom vladom, u kojoj on neće biti, koga smatramo najodgovornijim za događaje, koji su se zbili. Kazano je da vlada nije smela, tako dugo raditi nikakve poslove, jer je izgubila svaki autoritet. Štaviše, vlada je sama sebi produžila pravo budžetiranja, posle isteklog mandata datog za četiri dvanaestine. Da vlada nije stavila pod sud nikoga, ni za političke, ni za vojne akcije, jer mi nalazimo da je loš rezultat posledica pogrešaka spoljne i opšte politike, kao i vojnih operacija.

Naravno, g. ministar je o svim stvarima, imao sasvim drugo gledište. On nam je učinio utisak čoveka, koji je sa svojim kolegama, osam meseci, odvojeno od događaja i sveta, stvorio mišljenje o svršenim događajima, da su oni onako svršeni, kako je najbolje moglo biti. Stoga nam je rekao da nemamo prava ceniti slom, dok se Evropski rat ne svrši.

Videlo se jasno, da je glavni razlog što bi na Skupštinu pristali, jer im saveznici više ne daju pare, već i zbog toga, što srpska vlada još nema projekat budžeta. Ponovili smo mu, dok se Skupština ne pozove, da neće ni jedan skupštinski odbor da sarađuje sa vladom. Optimizam, koji je provejavao iz ministrovog govora, rečeno mu je, liči na one njihove informacije iz septembra 1915, kad niko nije ni slutio šta nas očekuje.

Posle dvodnevnog bavljenja u Nici, g. ministar je otišao u Pariz, g. Pašiću, da ga izvesti o raspoloženju poslanika.

Na nekoliko dana, po odlasku ministra, došao je 21. juna, po starom, 1916, u Nicu, g. Pašić. On je hteo da sve ignoriše što se desilo od 1. oktobra 1915, do danas. Hteo je preći preko toga da postoji Klub poslanika svih stranaka u Nici, nije hteo da vodi računa o podvojenosti Radikalne stranke, ali je odmah stao na stranu onih radikala, koji su bili u Klubu g. Stojana Protića. Nije hteo da vodi pregovore ni za Skupštinu, niti ikakve nove političke kombinacije i pravio se da ne postoji kritika na njega i vladu.

Prešao je i preko Memoranduma upućenog njemu, još u februaru, i preko odgovora na pismo vlade od aprila ov. g. prešao je i preko referata tri svoja druga iz kabineta, koji su za ovih šest meseci bili u Nici i sa nama o svemu razgovarali. Počeo je starim metodama, onim sredstvima, koja su mu u prošlosti donela dosta koristi. Hteo je, i posle sloma, da se javi kao diktator i da sa neke visine, sugerira i fascinira poslaničku konferenciju.

(Nastaviće se)