Bugari bliže Kremlju

VLADIN rad na spoljnoj politici, posle sloma, nije ni mogao imati uslova da bude uspešan. Teškoće rata i postanak Srbije teretom za saveznike, glavni su uzroci našeg neuspeha u spoljnoj politici. Srbija je propustila sve zgodne momente u 1914, da za sebe izvuče sve koristi, na koje je, s pravom polagala, kod svojih saveznika.

Niko sa nama nije hteo govoriti zvanično o našim budućim granicama. Štaviše, počeli su nam javno, u pozdravima, konferencijama, ministri govoriti i nagoveštavati, da se Srbija po svršetku rata ne nada mnogo.

Vlada je očekivala od g. Pašića da putovanjem po Evropi u 1916. svrši ova pitanja: a) da izradi da se Srbija, od saveznika, prizna za saveznika, b) da vojska, naša i francuska, na Solunskom frontu, bude pod našom upravom, bar nominalno, v) da se utvrdi kvota za budžet kod saveznika i g) da se približno ocrtaju granice Srbije, za slučaj pobede. Ni jedno od ovih pitanja nije g. Pašić svršio. Razlozi su u već poznatim metodama rada g. Pašića, a pored toga, i što Srbija, posle sloma, nije predstavljala činilac među saveznicima.

Rekoh, u metodama rada Pašićevog ima mnogo razloga da se objasne naši neuspesi. Pitanje budžeta, posle sloma je tako pretenciozno postavljeno, s naše strane, da smo u očima saveznika izgledali smešni. Tražili smo odmah, bezmalo, i veće sume, od onih koje su nam pozajmljivali. Diskusija sa saveznicima za ove sume, vođena je tako, da su saveznici osećali da ih tretiramo kao krivce za naš slom.

Kako su naše nacionalne pretenzije, u najširem obliku, već poznate našim saveznicima, to je s njihove strane, posve razumljivo, što nas ne priznaju za saveznike, kao što je slučaj sa Belgijom. Nisu hteli da sa nama razgovaraju na ravnoj nozi, i da tretiraju naše komplikovane odnose sa svim našim susedima, već su nam jasno stavili do znanja, da nas ne priznaju za saveznike, kao što su Belgiju priznali, čije se pretenzije svode na obnovu stanja, kakvo je bilo pre rata.

Pašić se vratio iz Rusije sa jednom tekovinom, da Bugarska gotovo i neće postojati posle Evropskog rata. Neki njegovi ministri govorili su da je slom Srbije, rešio Gordijev čvor na Balkanu, vekovni spor između nas i Bugara, i to na štetu Bugarske. Pašić je izjavljivao, po svoj prilici, po nekim uveravanjima iz Rusije, da Bugarsku valja podeliti među balkanskim državama.

Koliko je ovo državnički i koliko odgovara stvarnim rešenjima, može se videti po strujama u savezničkim zemljama. U Rusiji, Italiji i Engleskoj, pa i Francuskoj, i ako su nezadovoljni politikom Bugarske, ipak dvojili su narod od dvora i germanofila, kao i u Grčkoj, što je moglo da znači i razlog što su saveznici bežali od našeg traženja da nam se iz daleka fiksiraju granice velike Srbije.

Međutim, g. Pašić po povratku iz Evrope, i odlasku iz Francuske, juna 1916, govori da je velika Srbija, od 13 miliona, osigurana!

Trebalo je proći Makedoniju i Staru Srbiju, dve godine posle naše uprave, pa osetiti sve pogreške koje smo počinili našom suludom upravom u ovoj zemlji. Kad smo silom izbačeni iz novih oblasti, svako je od nas poneo utisak, ne samo da nijedno oko nije zaplakalo za nama, već da se u onom narodu, kog smo mi od viševekovnog robovanja oslobodili, oteo uzdah olakšanja, osetilo se donekle i zadovoljstvo, što su nas se kurtalisali. Nema veće kazne i osude za jedan režim, koji se ovako ispraća, iako će, možda, još gorim da se odmeni. Neka se samo srpska uprava ukloni, pa će svi drugi valjda biti bolji, tako su svi govorili, i Srbi i druge narodnosti u novim oblastima.

Ima mnogo uzroka što se ovakvo mišljenje o nama stvorilo u Makedoniji. Postoji mnogo opravdanih razloga za nezadovoljstvo protivu nas, kao što ima i preterivanja.

Pre oslobođenja, bugarski narod je iz srpske Makedonije i Stare Srbije, samo Srbiji gravitirao. Razlozi hrišćanstva, građanske slobode, mučenje od strane Turaka, upućivalo je svet ka slobodnim državama na Balkanu, a ka Srbiji su prirodno gravitirali oni krajevi, koji i po jeziku i po tradicijama, sa nama čine jednu celinu. Od oslobođenja Bugarske desila se velika promena, koja je još više potencirana posle našeg poraza na Slivnici. Propaganda bugarska kroz 40 i više godina, emigracija iz Makedonije u Bugarsku radi pečalbe, koja je ranije gravitirala ka Srbiji, načinila je narod, koji je svoje spasenje očekivao od Bugarske.

Simpatije Rusije da se Bugarska proširi Makedonijom, još od San-Stefanskog mira, uverenje slabo obaveštene Evrope o pravima Bugarske na Makedoniju, stvorilo je u Evropi atmosferu, koja je za pravo davala Bugarima na tu teritoriju slovenskog življa u Makedoniji. Napuštanje naše verske i školske propagande u gotovo svim oblastima ispod Skoplja, slabo vođenje računa o propagandi u Staroj Srbiji, učinili su da su mnogi krajevi iz prave Stare Srbije, gotovo čak do Prizrena, preko Skoplja, Kumanova i Kosova, očekivali svoje spasenje od Bugarske.

Napuštanje čitavih oblasti u današnjoj Staroj Srbiji, još pri kraju 17. veka i u toku 18. veka, iseljavanjem te populacije u Austriju, olakšalo je silazak Albanaca na Kosovo i Metohiju i dolaženje njihovo pod Jastrebac i Kopaonik. Da nismo još koju godinu došli u Staru Srbiju, sumnjam da bi se našli tragovi od našeg naselja u njoj. Sve je bilo proređeno i naseljeno Arnautima. Skoplje, Mitrovica, Peć, Prizren, Đakovica, celo Kosovo i Metohija, puno je Arnauta bilo, kad smo sa vojskom u te krajeve došli. Naseljavanje nesrpskim elementom ovih krajeva, počelo je intenzivnije bivati od mladoturskog režima, koji je sebi u program stavio otomaniziranje oblasti na Balkanu.

(Nastaviće se)