Greške skupo plaćene

PO opisu sredine u kojoj je rastao njegov renome, po upoznavanju karaktera svih činilaca, koji su služili kao naslon njegovom renomeu, dizanju i spuštanju njegove vrednosti, može se lako razumeti da i ljudi s toliko defekata, kao što je Pašić, mogu biti, i bivali su, vođe sredine i naroda. U istoriji ima malo tipova koji su uzeti kao veliki ljudi bez dovoljnog kritičkog ocenjivanja njihove apsolutne vrednosti i kao takvi su se prošvercovali do današnjih generacija.

Pašić će svaku kritiku protiv sebe u zemlji, pre sloma, obeležiti javno, a obično tajno, preko svojih agenata, kao špijunski rad. Kako je javno mnjenje bilo rusofilsko, ono je uvek bilo na strani Pašića. Kad je nastao slom, Pašić je svoje kritičare denuncirao kao protivnike naših saveznika. Čak je francuskoj vladi dostavljao spiskove izvesnih poslanika tako obeleženih, koja je o njima, na svojoj granici, strogo vodila računa. Bio je prema svim saveznicima, osim Italije, krajnje servilan. Otuda nikada nije tražio od saveznika za Srbiju ono što je ona po svojim žrtvama imala pravo da očekuje.

Pašić nikada nije bio čovek od sistema. Posle sloma, sasvim se izgubio za sve poslove. Zato su se u njemu pojačali instinkti samoodržanja, koji dovode do upotrebe najbrutalnijih sredstava. Na Krfu je u momentu kad je osetio da gubi autoritet kod Krune pokušao sa opskurnim tipovima da projektuje antiustavni pokret i da se u zgodnom momentu pojavi kao spasilac demokratskog režima i Krune.

Kad je Skupština došla na Krf, nije mogla mnogo promeniti. Napominjem, da je slabost naših poslanika mnogo odgovorna za ono što se zbilo i što je dozvoljeno da jedna ovakva vlada ostane tako dugo. Konfuznost vlade je izraz konfuznosti same Skupštine.

U inostranstvu, spaseni faktori čine sve da Pašićev renome u toj sredini raste, čak i posle sloma, što se inače teško da protumačiti. Optimizam u vladi o skorom uspehu, o ulaženju u zemlju, o sigurnim granicama velike Srbije, o nepravdama celoga sveta koje se čine vladi i Srbiji, bilo je preneseno iz vlade na Krfu, a odatle u sva mesta srpskih izbeglica. Vlada je pravila program razgovora sa izbeglicama u društvu sa svojim predsednikom, a taj program su dobro razvijali vladini plaćeni agenti, razaslati po celoj Evropi.

Nezgode u našim vojnim operacijama leže poglavito u sposobnosti i spremi naših viših starešina, i u nemanju jake volje da se kazne ljudi čim su prvi put kakvu pogrešku učinili. Nema nijedne vojske u Evropi gde je istom licu dozvoljeno da iste pogreške, u toku ratovanja od 1912. do 1916, čine i po nekoliko puta.

Prisat, Bregalnica, Govedarnik, Brdica, Florina, Mačkov kamen, bitke su naših velikih žrtava. Na tim mestima je za nekoliko sati izgubljeno više ljudi no što je bilo potrebno za čitavu jednu kampanju, kakva je bila srpsko-turski rat 1912/1913, ili srpsko-bugarski rat 1885. Na Florini je palo 6.000 ljudi i 300 oficira za šest sati, na Brdici 2.000 u jednom nasrtaju, kod Prisata i Bregalnice iznenađenje je odnelo najbolje snage, dovoljne da se najveće bitke vode i dobiju. Govedarnik i Mačkov kamen i mnoga slična mesta, glupim nasrtajem, osvajanjem i nemogućnošću da se na zadobijenim mestima održimo, stvarali su uzaludne žrtve, koje nemaju nikakvih posledica sem običnih komandantskih ambicija, sitnih i bednih, vezanih za čin, dekoraciju ili karijeru.

U nas se raspolaže životima kao sa mrtvim stvarima. Nije bilo ni smenjivanja sa položaja, ni penzionisanja posle velikih kalvarija. Katastrofa sloma i deruta novembra 1914. donela je preke sudove za vojnike, koji su ih i kad najveće pogreške učine učinili krivicom naših visokih komandanata. Vrhovna komanda, komandanti armija, gubili su glavu u dva maha, novembra 1914. i oktobra 1915; njihova izgubljenost, totalno rasulo u vrhovima, dovodilo je do deruta i katastrofe. Zato tražiti lek u ubijanju vojnika, vozara, konjovodaca i trubača više je nego tragikomično!

Solunski front se počeo formirati u periodu srpskog povlačenja. Za njegovo formiranje zasluga je Francuske, a za njegovo održavanje, posle propasti Srbije, i predsednika francuskog ministarskog saveta, Brijana, koji je od tog fronta pravio pitanje časti Francuske.

Kičiner, kao vojni stručnjak, bio je protiv Solunskog fronta, još u oktobru i novembru, kad je u Solun dolazio. Posle dugih debata između savezničkih političara, koji su bili za jak Solunski front, i vojnih stručnjaka, koji su bili protiv toga, odneli su pobedu političari i front je ostao.

Sa srpskom spasenom vojskom i savezničkom, Solunski front je u avgustu 1916, uoči ulaska Rumunije u rat, brojao jedva 350.000. Ova snaga je bila nedovoljna za veće uspehe protiv Bugara i Turaka.

Srpska ofanziva prema Bitolju, u avgustu 1916, posve je omanula. Bugari su bili veoma jaki na bitoljskom frontu i preko 6.000 naših vojnika nastradalo je za nekoliko sati u sukobu sa njima kod Florine i Ostrova.

Mi smo ušli u borbu na Bitoljskom frontu, u nekom neobjašnjivom optimizmu, očekujući ono što je imalo doći, posle uspeha van Balkana. Naše pogreške, a naročito naših saveznika, koje su dovele do sloma Srbije, ne daju se lako i brzo da zaleče. Ulazak Rumunije u rat, sa sačuvanom Srbijom, vredelo bi više od milion savezničkih bajoneta na Balkanu, pri kraju 1916. Prvo se moglo spasiti 150.000 savezničkih vojnika, u svoje vreme poslatih na sever Srbije, a sad se to ne može postići, posle ulaska Bugarske u rat, ni silom koja bi bila dva puta veća od Bugarske.

(Nastaviće se)