U dvor na mala vrata

SVE vlade od 1903. do vlade pod kojom je Srbija propala, postajale su javno po načelima ustavno-parlamentarnim, a stvarno po blagoslovima neodgovornih činilaca, o kojima je kod nas i suviše govora bilo, u toku poslednjih 15 godina. Usled protesta Engleske, uklonjen je jedan deo oficira iz vojske, koji su bili umešani u ubistvo 29. maja, ali kako je broj zaverenika bio dosta veliki, uklanjanjem ovih lica, nije prestala delovati njihova organizacija.

Posle aneksije Bosne i Hercegovine, u Srbiji je osnovana „Narodna odbrana“. Za ovu patriotsku ustanovu, vezala se vojnička organizacija i broj nespornih patriota, idealnih omladinaca i partijski nezainteresovanih lica bio je ogroman, iz čistih pobuda. Kako idealni ljudi imaju više kuraži i manje iskustva, to su ih, nazovi patriote, dopunili u iskustvu, i pokušali i ovu organizaciju iskorišćavati za sasvim druge ciljeve, a ne patriotske.

Nigde patriotizam nije bio, vrlo često, maska za najgrublje spekulacije i najodvratnija nasilja, nego na Balkanu. Bugarska, Grčka i Srbija, koje su imale aspiracija na Tursku, iz opravdanih motiva za deobu njenu, muku su mučili sa tim patriotskim organizacijama. Četnici, odeljenja Ministarstva inostranih dela, imaju pored svetlih grobova i vrlo mračne tipove o kojima lepo pisano u „Gorskom caru“.

U više mahova konstatovana je apsolutna premoć vlade u nas. Kod postavljenja i razmeštaja oficira, unapređenja, odlikovanja, kod vojnih nabavki, kod dodeljivanja komandi, neodgovorni činioci su izvodili svoje planove. Koalicioni kabinet iz novembra 1914. imao je promeniti Vrhovnu komandu, a sa njom učiniti nov razmeštaj u vojsci, posle deruta u prvoj polovini novembra. Za ovo je bilo isuviše razloga, jer su postojali i pismeni raporti o nepodobnosti viših starešina. Ništa od svega toga nije bilo i ovde je uzrok, što se začela klica za aferu, koja nas može i do većih razočarenja dovesti. Videli smo da slom Srbije umnogome ima objašnjenje u nemoći vlade da diriguje državom i nemanju kontrole nad vojskom, pošto su joj vojni ministri bili delegati vojnih koterija!

Posle sloma u Albaniji, vlada je uspela u redovima zbunjenih poslanika, izazvati raspoloženje da se smeni Vrhovna komanda, i da na taj način odstrani odijum od sebe, za našu veliku nesreću. Vrhovna komanda je ukinuta u Skadru, više iz razloga što za nju i nije bilo potrebe, jer smo ostali gotovo bez vojske, ali je ostalo uverenje među spasenim oficirima, naročito onima iz organizacije, da su tim aktom oni pogođeni.

Ljudi koji su dotle bili sve i sva u državi, osetili su potrebu da sebi vrate važnost, i posle isticanja na položaje ljudi i suprotnog tabora, otišli su korak dalje, što ih je dovelo do afere.

Afera je rezultat vojnih i civilnih koterija, ona je plod nezdravog stanja u nas i nemanja jakih političkih karaktera, koji bi hteli i mogli sprečavati zla u začetku. Čim je u nas kakva politička stranka počela gubiti poverenje u narodu, radila je sve moguće da ga dobije u dvoru, koji je obično svoje naklonosti prema partijama ispoljavao u davanju mandata za izbore. Takvi su izbori kod nas bivali pod Ristićem, Garašaninom i Pašićem. Ako je opadao autoritet ljudi i stranaka u narodu i na dvoru, radilo se da se kroz kapidžike dođe u dvor i na vladu, i kad to nije pomoglo, ulazilo se u zavere, zbivale su se žalosne scene u toku celoga 19. veka.

Svaka afera, svako ubistvo ili progonstvo, ostavljalo je strašne tragove po mir i spokojstvo u zemlji. Rodbinske veze ubijenih, prognanih ili osuđenih i grupisanje po koterijama i partijama, i daju u nas obeležja u političkim borbama one mučnosti i netolerancije, kakva se može i sada, u još nekim balkanskim zemljama da vidi.

Krajnja parola, za mir naših saveznika su pobeda pravog demokratizma. Ako ni posle, po nas, najsrećnijeg svršetka Evropskog rata, ne počnemo, stvarajući novu državu, sa osećanjem za zakonitost i pravu ustavnost, kao zemaljsku potrebu, a ne samo za ciljeve koterije, porodica i raznih esnafa i udruženja, tajnih i javnih, naša će država brzo preći u nesrećnu anarhiju.

Samo u pravoj demokratiji, u atmosferi pune slobode, gde jedan drugog neće sumnjičiti, čak u patriotizmu i tim razlozima pravdati nasilja i nedozvoljena sredstva za spasavanje zemlje, može biti rada i progresa. U takvom poretku stvari, neće se smeti, niti će ko imati potrebe da se grčevito drži vlasti i da veruje da bez njega zemlja ne može biti, i da se mora ostati na vladi i po cenu obraza, morala i osnovnih humanih načela.

Kraj