Moje srce među Srbima

RUSKE bolnice lečile su i ranjenike Prve srpske dobrovoljačke divizije u bolnicama carske Rusije. Ta divizija formirana je 1916. godine u Odesi, a teške borbe vodila je na ruskom frontu u Dobrudži. Ona će se 1918. priključiti srpskoj vojsci na Solunskom frontu i učestvovati u oslobađanju Srbije. Izvlačenje ranjenika sa bojišta obavljao je sanitet, ali velikim delom i sami borci, posebno posle jurišnih borbi sa bajonetima.

Divizijski sabirni centar bio je u Medžidiji, gde su ranjenici dopremani sanitetskim vozilima, ali i kolskim zapregama. U Medžidiji sanitetske kompozicije železnice popunjavane su po dinamici pristizanja ranjenika i ešelonima transportovane do dunavskog pristaništa Černavoda. Tu su ranjenici utovarivani u brodove, koji su ih prevozili do pristaništa Reni, a odatle opet vozovima do Odese. Svu sanitetsku i lekarsku negu od Renija do Odese preuzimali su ruski lekari i medicinsko osoblje.

U Odesi ranjenici dobrovoljačke divizije lečeni su u Evangelističkoj bolnici, koja je bila pod pokroviteljstvom velike knjeginje Jelene Petrovne, kćerke Petra Prvog, žene velikog kneza Romanova. Ona je veoma često obilazila srpske ranjenike i zajedno sa pravoslavnim sveštenstvom i mnogim humanitarnim organizacijama, posebno pozorišnim grupama i slikarima - lečila i ublažavala teške duševne patnje i psihičke traume srpskih ranjenika.

Kako su se borbe povećavale na dobrudžanskom frontu tako je i rastao broj ranjenika, naročito posle borbi na Kokardzi. Bolnice u Odesi nisu mogle da prime toliki broj ranjenika, pa je ruski sanitet obezbedio transport težih ranjenika u bolnice u Rostovu na Donu. Tamo su imali odličan smeštaj, negu i lečenje i nisu odvajani od ostalih.

Ni Rostov nije bio poslednji sanitetski punkt koji je lečio ranjenike sa Dobrudže. Izuzetno teški ranjenici transportovani su u ruske ratne bolnice i klinike u Moskvi. Prvi takav sanitetski ešelon srpskih ranjenika sa Dobrudže krenuo je iz Rostova na Donu, oktobra 1916. godine. Kompletan tretman na tako dugom putu obezbedila je ruska sanitetska služba tako da su ranjenici medicinski tretirani sva četiri dana putovanja do Moskve.

U Moskvi su srpski ranjenici bili smešteni na trećem spratu bolnice koja je bila najopremljeniji ruski hospital. Glavni hirurzi dr N. Dimitrov i dr S. Gecl uspešno su obavili veliki broj operacija i spasili mnoge hrabre borce.

Svakog meseca je specijalna vojno-lekarska komisija vršila pregled svih ranjenika i, posle završenog lečenja i oporavka, upućivala je srpske ratne dobrovoljce na front, u jedinicu, i tzv. „Slabosiliju komandu“. tj. u neboračke jedinice, komore, pojedine zanatske servise jedinica ili u administraciju, ako je ranjenik imao srednju školu.

Prema istraživanjima dr Žarka Vukovića objavljenim u knjizi „Savezničke medicinske misije u Srbiji - da ne zaboravimo“, saveznica Francuska se takođe odazvala pozivu ministarstva vojske da se Srbiji uputi hitna pomoć. Javilo se oko 3.500 zdravstvenih radnika od kojih je odabrano oko stotinu i preko Soluna su stigli u Niš. Odatle je francuska misija raspoređena na području od Drine do bugarske granice, od Nišave do Dunava, tako da su lekari te misije na konjima prešli celu Srbiju kao misionari higijene u borbi protiv tifusa i kolere.

U Pirotu je major Kot organizovao dispanzer za decu, u Beogradu je otvorena ustanova „Kap mleka“ za ishranu dece... Kada je srpska vojska počela da se povlači sa njom su krenuli i lekari francuske misije. Među njima bio je i Raul Labre, koji je ostavio zapis o užasu koji je zadesio srpski narod.

U okviru škotskih medicinskih misija u Srbiji nalazile su se i žene iz drugih savezničkih zemalja, najviše iz Australije, njih šezdesetak. U Australiji je vrlo uspešno vođena akcija prikupljanja pomoći najpre u Brizbejnu, a zatim i u drugim mestima - ukupno je sakupljeno šest hiljada funti. U pomoć srpskoj vojsci na Solunskom frontu krenule su i dr Lilijen Kuper i Meri Bedford i priključile se bolnici kojom je rukovodila dr Agnes Benet. Bolnica je znatno doprinela oporavku srpskih vojnika i dobrovoljaca koji su bili na ivici smrti. U oktobru 1916. godine prestolonaslednik Aleksandar lično je iskazao zahvalnost dr Benet.

O doktorki Benet najlepše reči iskazala je književnica Stela Majls Frenklin, koja je u bolnici radila kao pomoćna kuvarica:

„Klele smo se u našu Agnes. Svi smo imali veliko poverenje u njenu osećajnost i njene sposobnosti. Vladao je veliki duh drugarstva i nismo se osećale nimalo podređene u njenom prisustvu, niti smo bile primorane na bilo kakve iritirajuće odnose subordinacije“. Krajem 1917. godine povlači se iz vojne bolnice zbog teške bolesti malarije, ali u svojim pismima saopštava: „Moje srce je još u bolnici među Srbima, koji su me zadužili pažnjom i zahvalnošću za ono što sam im pružila“.

Na Solunskom frontu u okviru bolnica škotskih žena nalazile su se i doktorke Lilijan Kuper i Alisa Geris. Dr Kuper, vrsni hirurg, rukovodila je isturenom bolnicom sa trideset postelja, koja je bila smeštena bliže frontu kako bi se brže pomoglo ranjenicima. Pamtiće se i imena Meri Bedford, šefa transporta ranjenika, gospođe Harli iz ekipe za transport (poginula u Bitolju i sahranjena na groblju u Zejtinliku), Olive King, čija su ambulantna kola bila stalno u pokretu između fronta i bolnice, prenoseći ranjenike.

(Nastaviće se)