Oružje ženskog odreda

POSLE iscrpljujućih borbi kod Gorničeva, Starkovog groba, Gruništa i Kajmakčalana srpska vojska je pobedonosno ušla u Bitolj. U tim danima na bojište je stigla dr Izabela Emzi Haton, sa svojom Ženskom hirurškom poljskom bolnicom i ženskim odredom sanitetskih automobila. Upućena je hitno sa ratišta u Francuskoj da pomogne srpskim trupama na Solunskom frontu. Svojim neumornim radom i stručnošću znatno je pomogla lečenju ranjenika i njihovom izvlačenju sa bojišta.

Posle oslobođenja Srbije dr Izabela Haton je od Vrhovne srpske komande dobila nov zadatak: svoju bolnicu smestila je u Vranje gde je lečila ranjenike i bolesnike. Pored toga važnu medicinsku pomoć pružila je izgladnelom i obolelom stanovništvu. Radeći neumorno svoj posao, vrlo se zalagala za dopremu pomoći iz Engleske od Srpskog potpornog fonda, čime je doprinela ublažavanju mnogobrojnih nestašica. Uz to je razvijala medicinsku kulturu i organizovala sanitetske i bolničke službe u Surdulici, Vladičinom Hanu i Vranjskoj Banji. O njenom radu, ali i o stanju u Srbiji u vremenu proboja Solunskog fronta i posle oslobođenja saznajemo iz njene knjige "Sa jednom ženskom bolnicom u Srbiji, Solunu i Sevastopolju".

Iz knjige "Džentlmen i volonter" profesora američkog univerziteta Arlen J. Hausen saznajemo da su mladi Amerikanci i Amerikanke dobrovoljno došli da voze ambulantna kola koja su sa ratišta prevozila ranjenike. Među vozačima bila je i Edit Mej iz ugledne američke porodice, koja je diplomirala na čuvenom koledžu Velsli, kod Bostona u državi Masačusets. Za svoj rad dobila je dva francuska i jedno srpsko odlikovanje.

Katarina Klara Šturceneger, predstavnik Crvenog krsta Švajcarske, uz dr Arčibalda Rajsa je najpoznatija Švajcarkinja koja je u teškim danima 1914. i 1915. godine pritekla u pomoć Srbiji. Boravila je u Srbiji dva puta u vreme balkanskih ratova, a potom i u Prvom svetskom ratu od avgusta 1914. do proleća 1915. godine kao medicinski stručnjak. Klara se tokom boravka upoznala sa srpskim narodom i njegovom pravednom borbom za odbranu svoje teritorije, pa je posle povratka u domovinu objavila nekoliko knjiga o Srbiji i srpskom narodu, na oko 700 stranica i sa nekoliko stotina fotografija.

"Ono što je napisala predstavljalo je svojevremeno veliki pledoaje politički, pravni i moralni za stvar srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, kao što i danas znači jednu opsežnu dokumentaciju od velikog kulturno-istorijskog značaja", istakao je akademik Vladimir Stojančević u svojim analizama događaja u Prvom svetskom ratu.

Dr Viktor Kin je još jedan Švajcarac koji je u Srbiji lečio ranjenike i bolesnike u balkanskim i Prvom svetskom ratu. Povodom otkrivanja spomenika dr Kinu u Ribarskoj Banji, u maju 2009. istaknuto je da je on kao đak i student medicine drugovao u Ženevi sa decom kralja Petra Karađorđevića prinčevima Aleksandrom i Đorđem.

- Kada je izbio Prvi balkanski rat Kin je kao hirurg i specijalista za zarazne bolesti došao u Niš 1912. godine i stavio se na raspolaganje srpskim vojnim vlastima. Spasio je mnoge Srbe od sigurne smrti - ispričao je Tola Milenković, istraživač biografije tog vrsnog lekara i humaniste.

Kada je počeo Prvi svetski rat dr Kin se sa suprugom vraća u Srbiju i predvodi grupu od deset švajcarskih lekara koji će lečiti srpske ranjenike i bolesnike. Ženu je obučio da bude medicinska sestra, a on se zdušno posvetio lečenju ranjenika i zaraženih od pegavog tifusa. Svojim novim metodama uspeo je da iskoreni koleru i tifus i spasi srpsku mladež od istrebljenja. Kao vojni lekar radio je pune četiri godine u Srbiji: u Nišu, Kruševcu, Ribarskoj Banji i Valjevu. Kada se krajem 1918. godine njegova supruga ozbiljno razbolela vraća se u Ženevu.

Kada je dr Kin došao u Srbiju sa sobom je poneo švajcarsku zastavu da bi ga, ako pogine, sa njom sahranili, a onda je, pri povratku u domovinu, poneo srpsku zastavu da ga sa njom sahrane kada umre. Kao da je slutio blisku smrt, otišao je sa ovog sveta kao upravnik bolnice "Mileze" u Lejsinu u kojoj je najviše lečio bolesne Srbe. Nožem ga je usmrtio 26. januara 1919. godine pacijent Dragoslav Milosavljević u nastupu šizofrenije. Doktor Kin je na samrti molio da njegov ubica ne bude kažnjen. O stradanju Srba u ratovima od 1912. do 1918. godine, dr Kin je napisao oko 500 članaka u švajcarskoj i francuskoj štampi.

Posle objave rata u pomoć Srbiji iz Holandije krenuo je dr Arijan van Tienhoven sa bolničarima. Našao se na prvoj liniji da pomogne u Cerskoj bici, da bi kasnije u valjevskoj bolnici spremno dočekao talas ranjenika. Još jedan holandski lekar došao je da pomogne srpskom narodu, dr Brejer, koji je sa svojim bolničarom krenuo sa srpskom vojskom u povlačenje. Star i iznemogao morao je da odustane i uskoro je umro u zarobljeništvu.

I Kanada je saznala za stravičnu sudbinu Srbije pa je odatle među prvima stigao dr Hauard Bari. Za vreme epidemije pegavca u Skoplju u bolnici za zarazne bolesti uveo je metode izolacije i lečenja, koje su zatim bile prihvaćene u celoj zemlji.

(Nastaviće se)