Melemi škotskih žena

NAJVEĆI organizovani doprinos u lečenju ranjenika u Srbiji dale su Bolnice škotskih žena, čije su osoblje činile isključivo žene, i Bolnice srpskog potpornog fonda, kojim su, takođe, upravljale žene. Osim toga, mnoge žene su došle pojedinačno, na ličnu inicijativu, da rade kao lekarke, medicinske sestre ili bolničarke u okviru Crvenog krsta ili sasvim nezavisno, pridružujući se po dolasku srpskom Crvenom krstu, mesnim bolnicama ili organizacijama za pružanje pomoći.

Kada je 12. avgusta 1914. godine austrougarska vojna sila prešla granicu u nadi da će lako pokoriti Srbiju, naišla je na žestok otpor srpskih branilaca. Napadač se, međutim, nije mirio sa porazom pa je ponovo nasrnuo na srpsku teritoriju i došao skoro do Beograda. Slavlje napadača prekinula je oporavljena srpska vojska, koja je ubrzo je proterala neprijatelja preko granice.

Drugi put je napadač u 1914. godini pognute glave napustio Srbiju ostavivši skoro 70.000 svojih vojnika u zarobljeništvu. Načelnik srpskog vrhovnog štaba vojvoda Radomir Putnik objavio je svetu da "na srpskom tlu nema nijednog slobodnog austrijskog vojnika...".

Otišao je naoružani neprijatelj, ali je na srpskom tlu ostavio svog ubitačnog saveznika - pegavac, tešku prenosivu bolest koja je ubrzo prerasla u nezadrživu epidemiju. Srpska sanitetska služba nije bila spremna ni materijalno ni znanstveno da se suprotstavi toj velikoj opasnosti koja je redom kosila vojnike, civile, sanitetsko osoblje i ratne zarobljenike.

U januaru 1915. godine, kada je u Srbiji bilo skoro beznadežno stanje, u Kragujevac je stigla Prva jedinica Bolnica škotskih žena, pod upravom doktorke Elinore Solto. Posle opsežne akcije, dr Elsi Inglis je u Srbiju otpratila bolnicu opremljenu svom potrebnom opremom, čak i osnovnim namirnicama, lekovima, zavojnim materijalom, posteljinom i krevetima za sto pacijenata. Kada su stigli u žarište i raspremili se, odmah su morali da prime 250 pacijenata, ali se broj svakodnevno povećavao pa je u proleće dostigao brojku od 650.

Zaraza se nije smirivala pa je dr Solto, nemoćna da se nosi sa stalnim prilivom ranjenika i bolesnika, uputila telegram za hitnu popunu Bolnice medicinskim osobljem i materijalom za lečenje infektivne bolesti. Tražila je da se u Kragujevcu otvore posebne bolnice: za hirurgiju, lečenje pegavca, povratnu groznicu i trbušnog tifusa, ali za to je nedostajalo osoblja, lekova i materijala. Reagovala je dr Inglis i odmah uputila još deset bolničarki i medicinski materijal da se pomogne bolnici u Kragujevcu, ali i u Valjevu, gde se stanje naglo pogoršavalo.

Stanje se i pored ovog pojačanja nije poboljšavalo. Premorene i iscrpljene, doktorke i bolničarke počele su da posustaju i obolevaju. Prva je od pegavca obolela dr Frensis Vejkfild, ali je, uz izuzetnu negu dr Elizabete Ros i drugih medicinskih sestara, uspela da se izbori sa teškom bolešću. Posle nje, razbolela se i sama dr Elizabeta Ros, srčana lekarka i velika uzdanica borbe protiv epidemije, koja je u Srbiju došla sama i bila pridodata srpskoj infektivnoj bolnici u Kragujevcu.

Doktorka Ros je radila sa dve grupe lekara i nekoliko neškolovanih bolničara i medicinskih sestara u vrlo teškim i nehigijenskim uslovima - bolesnici su ležali po dvojica u krevetu i masovno obolevali od dizenterije, pegavca i povratne groznice. Bilo je malo ogreva i hrane, a voda je svakodnevno nestajala. U takvim uslovima iscrpljena od umora, fizički oslabela, dr Elizabeta Ros je umrla 14. februara 1915. godine.

U Kragujevcu se svake godine tog dana služi pomen nevinim žrtvama i evocira sećanje na humano delo preminulih doktorki i bolničarki iz Škotske. Na 80. godišnjicu od tih stradalnih dana, "Politika" je iz pera dr Žarka Vukovića objavila zapis pod naslovom "Elizabeta Ros je sahranjena kao heroj", u kome između ostalog navodi: "Britanska lekarka dr Elizabeta Ros, iz Tejna u Škotskoj, ostala je na svom radnom mestu, među svojim bolesnicima u bolnici u Kragujevcu sve dok je mogla da stoji. Sahranjena je uz najviše počasti, kao heroj koji je svoj život položio za otadžbinu".

Na opelu u pravoslavnoj crkvi okupilo se celokupno građanstvo da oda poštu dr Elizabeti Ros, neumornom lekaru koji svoj život podario srpskom narodu. U tišini i tugi odjekivale su reči zahvalnosti i poštovanja: "Gospođo Elizabet Ros, došla si da pomogneš ovoj zemlji u kojoj te danas sahranjujemo. Pomogla si nesebično i ispunila svoju dužnost kao hrišćanka, kao Britanka, kao žena i naučnik. Moja domovina ti zahvaljuje, Sećanje na tebe živeće u svakom srpskom srcu, a tvoj izuzetni primer samoodricanja izaziva divljenje i našu ljubav prema tvojoj domovini Britaniji, za tvoju britansku pripadnost, za veličinu tvoje engleske nacije".

Pegavac i trbušni tifus nisu mimoišli ni ostalo medicinsko osoblje: mlada medicinska sestra Lujza Džordan bila je sledeća žrtva, zatim Margaret Nil-Frejzer, a nešto kasnije i sestra Agnes Minšul.

U Kragujevcu se završio životni put i Mejbel Dijermer, lepe i elegantne dame, darovitog pisca i pozorišnog reditelja, čiji su sinovi bili vojnici, a muž sveštenik britanskih misija u Srbiji. Prijavila se dobrovoljno za službu bolničarke u Srbiji i tu 11. jula 1915. godine ostala navečnoj straži. Pored njenog groba večno konačište našla je 25-godišnja Lorna Feris. Omiljena sestra, znalac jezika, naučila je dobro srpski. Uskoro je trebalo da se vrati u Englesku i venča sa izabranikom svog srca. Radosti života prekinuo je pegavac.

(Nastaviće se)