Tifus kosi i lekare!

TOG proleća i leta 1915. pegavac, trbušni tifus, dizenterija i druge bolesti nisu jenjavale, pa su doktorke i medicinske sestre bile izložene velikim naporima i patnjama, jer je svakodnevno desetine bolesnika umiralo. Doktorka Soto se, međutim, nije predavala, preduzela je sve što je mogla da predupredi širenje bolesti. U bolnici koja joj je u Kragujevcu stavljena na raspolaganje ispraznila je sve sobe, koje su zatim temeljno očišćene, dizinfikovane i okrečene, pacijenti su okupani, obrijani i ošišani, previjeni i smešteni u nove čiste postelje.

Dolazak ove doktorke i njene potpuno opremljene bolnice za 100 bolesnika znatno je olakšalo situaciju, ali nije bilo dovoljno da zbrine znatno više bolesnika, koji su svakodnevno u grupama pristizali, pa je rekvirirano više privatnih kuća i zgrada da bi se bolnica proširila. Doktorka Soto je ranije studirala u Nemačkoj i Austriji i odlično je govorila nemački, što je pomoglo u komunikaciji sa austrijskim zarobljenicima, koji su radili kao bolničari i obavljali druge pomoćne poslove značajne za bolnicu.

Sa pegavcem i drugim bolestima među ranjenicima i civilima borila se svom snagom i ledi Leila Pedžet, upravnica Prve jedinice potpornog fonda u Skoplju, tadašnjoj južnoj Srbiji, koje je bilo glavno vojno i upravno središte te oblasti. Stanje je bilo veoma teško zbog loših uslova za smeštaj i higijenu, pa je lečenje bolesnika bilo otežano i zbog njihovog velikog svakodnevnog priliva. U početku je stopa smrtnosti bila izuzetno visoka iako je osoblje činilo sve da bude smanjena, a posebne napore je ulagao glavni lekar Dž. T. Morison, profesor sudske medicine na Univerzitetu u Birmingemu. Lekari, uglavnom muškarci, između decembra 1914. i februara 1915. godine, obavili su skoro četiri stotine operacija.

Situacija se posebno iskomplikovala kada je i osoblje počelo naglo da oboleva. Između 6. i 24. marta 1915. godine obolelo je 16 članova osoblja uključujući i upravnicu ledi Pedžet. Zdrave su ostale samo dve sestre - Išervud i Skot, ali ne zadugo, jer je i Išervud ubrzo pala u postelju. Ostala je samo Flora Skot da se bori sa svim bolesnicima protiv teške bolesti. Zaplakala je od sreće kada su joj posle kraćeg vremena stigle upomoć četiri sestre iz jedinice Vimborn. Sreća je ipak bila na njihovoj strani, jer su svi oboleli ozdravili i ubrzo se vratili na posao.

Sestra Flora Skot je kasnije u svojim uspomenama iz tog perioda zapisala da je pored svih teškoća najveća bila kako doći do hrane, jer je nje bilo vrlo malo, a sastojala se samo od malo hleba, bistre supe i pirinča. Ispričala je kako se jedan bolesnik snašao da dopuni dnevnu porciju: „Jedan jadnik sa gangrenoznim stopalima, potpuno nesposoban da se pokrene s postelje, često mi je davao sveže kokošije jaje. Nisam mogla da shvatim odakle mu. Jednog jutra doktor je otkrio bolesnika da ga pregleda, bili smo iznenađeni kada smo videli da pored njega u krevetu leži kokoška - njegov izvor svežih jaja. Kazivanje je zapisala Monika Kripner u svojoj ispovesti: „Žene u ratu - Srbija 1915-1918“, koju je sa engleskog preveo prof. dr Veselin Kostić.

U borbi za iskorenjivanje zaraza i lečenje bolesnika i ranjenika jedan od najvažnijih zadataka bio je da se poboljša opšta higijena objekata i pacijenata, da se pojača ishrana i neprekidno sprovodi sistematska preventiva kako bi se sprečilo razmnožavanje vaši, koje su bile glavni prenosnici pegavca.

U svim jedinicama Bolnice škotskih žena stanje se mučno i lagano popravljalo. Najbolje je bilo u Vrnjačkoj Banji, bazi nekoliko britanskih medicinskih misija i posebno u Jedinici Beri, često zvanoj „Misija Beri“. U toj anglo-srpskoj bolnici bilo je 26 članova, uključujući pet lekara i deset bolničarki i svi su radili pod rukovodstvom Džemsa Berija, člana Kraljevskog hirurškog društva i njegove supruge, doktorke Mej Dikinson Beri, oboje iz Londonske kraljevske bolnice. Na poziv gospođe Grujić, ovo dvoje lekara odmah se odazvalo i krenulo u Srbiju.

Uslovi za ovu bolnicu u Vrnjačkoj Banji bili su izuzetno dobri: zelenilo i puno čistog vazduha, mineralna voda i zidane prostorije. Smestili su se u zgradi napuštenog kazina, kasnije poznatoj kao „Terapija“, i tu imali sve uslove za lečenje i negu bolesnika i ranjenika. Pored ove zgrade podignuta je velika baraka, izolacioni prijemni blok, koji je mogao da primi 50 novih pacijenata. Tu je strogo sprovođen postupak pregleda, kupanja, brijanja i dizinfekcije novodošlih. Svim sredstvima se nastojalo da se unište vaške, što je pretpostavljalo iskorenjivanje pegavca.

Režim je temeljno i dosledno sprovođen, što je donelo rezultate, jer nijedan član u jedinici Beri, ni bolesnik ni osoblje, nije oboleo od pegavca, što je bio ogroman uspeh. Dr Beri je kasnije zapisao: „To što se epidemija nije uopšte pojavila u našoj bolnici mora se pripisati tesnoj saradnji svih naših članova: lekara, medicinskih sestara, bolničarki i Austrijanaca, koji su se predano zalagali za istu stvar - uništenje vaški“.

U maju 1915. godine u bolnicu Britanskog crvenog krsta u Vrnjačkoj Banji stigle su dve dobrovoljne bolničarke Katlin Dilon i Elsi Korbet da neguju žene i decu obolele od difterije, trbušnog tifusa, šarlaha i raznih vidova tuberkuloze. Uz pomoć glavne sestre Kalvel, gospođe zašle u zrelo doba, uspele su da ovladaju poslovima i pomognu mnogim nesrećnicima.

(Nastaviće se)