Nesrećne srpske majke

KADA su austro-nemačke divizije u jesen 1915. godine ponovo provalile u šumadijska brda, dr Beatrisa Makgregor, glavna lekarka jedinice Bolnica škotskih žena u Mladenovcu, i njena upravnica gospođica Perz spakovale su za četrdeset osam sati svoju bolnicu i prebacile svu opremu na jug, u Kragujevac. Tu su se, pristižući iz raznih delova Srbije, okupile mnoge njihove zemljakinje, koje su takođe bežale pred nadirućim neprijateljem.

Doktorka Alisa Hačison i njeno osoblje, tada su se nalazili u Valjevu. Bilo je to strahovito mučenje dok se evakuisala velika bolnica preko šumadijskih brda. Gazilo se preko vodenih tokova, jer su mostovi bili porušeni, da bi velika kolona najzad stigla u Vrnjačku Banju. Tu su zatekli bolnicu britanskog Crvenog krsta, u kojoj su se, između mnogih drugih, Elsi Korbet i Katlin Dilon očajnički trudile da pomognu ranjenim i umirućim vojnicima i civilima, kojima su bile pretrpane bolesničke sobe.

Doktorka Elsi Inglis, osnivač Bolnice škotskih žena, okupila je svoje osoblje u želji da zajedno nađu novo najbolje rešenje u novoj situciji, dok je besneo novi napad austrijsko-nemačke vojske na Srbiju. Zaključak je bio jednostavan: treba uložiti maksimalne napore i pomoći koliko se god može. U tom cilju odmah je preduzeta prva mera - otpušteni su svi pokretni bolesnici, čak i oni koji su jedva mogli da se kreću. Duboko potreseni utučenošću i strahom srpskih pacijenata, ostavljenih na milost i nemilost neprijatelju, najzad su odlučili da prenebregnu naredbu o evakuaciji, jer „ako ćemo pomagati Srbima, sada moramo ostati na svojim mestima“.

Pošto se neprijatelj ubrzano primicao, gospođa Sinkler Stovart upravnica treće jedinice Srpskog potpornog fonda u Kragujevcu, u čijem je sastavu bilo sedamdeset osoba, jedinicu je podelila na dva dela. Glavninu je ostavila u Kragujevcu pod rukovodstvom dr Mejbel King-Mej, dok je sama preuzela rukovođenje manjim odeljenjem lekarki i bolničarki, pridodatom sanitetskoj službi srpske vojske, koja je postala poznata kao „Leteća jedinica Stobartove“. Ta jedinica, s gospođom Stobart na konju i velikim brojem bolničkih kola, pošla je za frontom koji se stalno premeštao, kako bi bila na licu mesta ukoliko srpska vojska reši da pruži poslednji odlučni otpor.

Kolona vojske i naroda kretala se prema jugu, središnjim pravcem između Ibra i niškog druma. Ljudi i tegleća stoka s mukom su se probijali lošim putevima po kiši i blatu. „Osvrnula sam se i videla samo tamu i tugu, kolone i patnju“, pisala je gospođa Stobart u svojim uspomenama. U koloni srpske vojske u povlačenju „Leteća bolnica Stobart“ stigla je u Skadar posle tri meseca muka, gladi i iscrpljenosti, prevalivši 1.200 kilometara uglavnom pešice po kiši, snegu i mrazu.

U Skadru je upravnica bolnice Stobart srela britanskog izaslanika u Srbiji ser Čarlsa des Graza, pukovnika Genčića, majora Popovića, pukovnika Terzića, koji je u međuvremenu postao vojni ministar. Svi su se divili hrabrosti upravnice Stobart koja je prevalila težak put bez izgubljenog člana Bolnice. „Svi oni nisu, primetila sam sa zahvalnošću, zažalili zbog toga što su napravili eksperiment i dali jednoj ženi da zapoveda sanitetskom jedinicom poljske bolnice aktivne vojske“, zapisala je gospođa Stobart.

Hrabre žene su iz Skadra otputovale brodom u Brindizi.

Sa srpskom vojskom i narodom preko Albanije povlačila se doktorka Harijet Kolberi, članica Medicinske misije iz Kanade. U svojim zapisima na tom putu bola i užasa, ovako je videla srpsku majku:

„... Povlačila sam se sa srpskim vojnicima i izbeglicama kroz bespuća Albanije. Ovo je bilo groznije od bojišta u Srbiji na kojima sam se našla još u početku rata sa grupom kanadskih lekara. Tamo, na bojištu, padalo se od puščanog zrna, granate, bombe; ovde, na ovim ledenim stazama, od zime, gladi, iznurenosti...

I ja sam na tom putu bila gladna, slomljena, iznemogla. Sledovanja hrane, veoma oskudna, davale smo srpskim majkama i njihovoj deci, koju su nosila u naručju, uvijena u šalove koje su im davali vojnici. Meni, rođenoj u Torontu, u izobilju bogatih roditelja, teško su padali i glad i pešačenje - prešla sam 640 kilometara. Ali, zar bih smela da kažem da mi je teško? Gledala sam nesrećne srpske majke koje su grabile napred, prema obalama Jadrana, prema luci spasenja. One su posustajale, posrtale, ali su se dizale i išle dalje. One su i meni davale snagu da istrajem na ovom surovom maršu smrti...“

Dalje na jugu, u Skoplju koje je ležalo neposredno na pravcu bugarskog nadiranja, nalazila se velika bolnica kombinovane Prve i Druge jedinice Srpskog potpornog fonda pod rukovodstvom ledi Leile Pedžet, koja je bila u Srbiji još od jeseni 1914. godine. Uz punu saglasnost svog osoblja, ledi Pedžet je odlučila da ostane uz srpske pacijente, kojih je bilo na stotine. Bugari su najzad zaposeli grad, Bolnica je pala u ruke okupatora. Sve do novembra 1915. godine osoblje Bolnice i ledi Pedžet borili su se se na više frontova: za lečenje pacijenata, Srba i Bugara, ali i protiv bahatih bugarskih osvajača. Najzad je uz pomoć kraljice Eleonore uspela da se izvuče i uz pomoć Crvenog krsta vrati u Englesku.

(Nastaviće se)