Beli orao dr Inglis!

DOKTORKA Elsi Inglis, organizator Škotskih ženskih bolnica, najzaslužnija za svesrdnu medicinsku pomoć u osoblju i sanitetskom materijalu napaćenoj Srbiji, rođena je 1865. godine u Indiji, gde je njen otac bio glavni komesar kolonijalne uprave u Laknou. Kasnije se porodica preselila u Tasmaniju u Australiji, gde je Elsi išla u školu do svoje šesnaeste godine, kada se cela porodica vratila u Škotsku. Zvaničnu diplomu lekara stekla je 1899. godine položivši diplomski ispit na Edinburškom univerzitetu.

Privrženost ljudima kojima treba pomoć ponela je iz porodice za koju je bila čvrsto vezana, posebno za oca, koji je u svemu podržavao, naročito u želji da studira medicinu i time doprinese emancipaciji žena. Odlučna i snažnog karaktera razoružavala je svoje protivnike. Srbi su je naročito obožavali, pa su čak bili skloni da je proglase za sveca.

Sve do početka rata u avgustu 1914. godine, Elsi Inglis se, radeći u raznim mestima, usavršavala u svojoj struci. U julu iste godine postala je zapovednik Šestog edinburškog dobrovoljačkog odreda, a krajem godine i glavnokomandujući Ženskog rezervnog sanitetskog odreda, koji je bio jedan od osnivača budućih Ženskih vojnih pomoćnih odreda. Kada je rat već bio potpuno izvestan, dr Inglis je krenula u ofanzivu. Mobilisala je sve svoje dobrovoljne sanitetske jedinice, organizovala njihovo obučavanje, a zatim tražila način da obučene žene pošalje na službu u ratom zahvaćena područja. To nije išlo lako, ali je dr Inglis bila uporna, pokrenula je opsežnu akciju za prikupljanje priloga za opremanje poljskih bolnica s isključivo ženskim osobljem.

U zapisniku sa sastanka odbora Saveza sifražetskih društava Škotske, 12. avgusta 1914. godine, zapisan je predlog dr Inglis „da se opremi bolnica... čije bi osoblje bile samo žene i da se pošalje u inostranstvo, ukoliko nije potrebna u zemlji“. Poduhvat škotskih žena prevazišao je sva očekivanja. Za kratko vreme prikupljeno je skoro pola miliona funti, što je bilo dovoljno da se potpuno opremi četrnaest poljskih bolnica koje su upućene u savezničke države, pa i Srbiju. Pripremajući se da s prvom bolnicom krene na put u Srbiju dr Elsi Inglis u svom pismu poziva sve britanske građane „koji saosećaju sa žrtvama Srbije, da svoju pomoć pošalju što brže i tako oduže deo duga koji saveznici duguju hrabrosti i postojanosti Srba“.

Prva Bolnica žena Škotske prispela je u Kragujevac na Božić 1915. godine i smestila se u osnovnoj školi u samom centru grada. Kasnije su u Srbiju stigle još tri bolnice: u Valjevo, Mladenovac i Lazarevac. U Skoplje je stigla bolnica Fonda za pomoć Srbiji, u Vrnjačku Banju bolnica Crvenog krsta Velike Britanije, zatim bolnica dr Džemsa Berija, koju je opremila Prva kraljevska bolnica iz Londona, pa bolnice britanskih farmera, Udruženja ranjenika i druge.

Dr Elsi Inglis je organizovala i posebnu bolnicu, koja se u Odesi priključila Prvoj srpskoj dobrovoljačkoj diviziji. O tome svedoči Edita Paliser u svojoj studiji „Sa srpskom divizijom u Rusiji i Rumuniji“ objavljenoj 1919. godine. Na molbu srpske vlade u julu 1916. godine Federaciji žena Škotske, da uputi jednu poljsku bolnicu u sastav tek formirane Prve srpske dobrovoljačke divizije, koja nije imala potpuno sanitetsko obezbeđenje, a očekivale su je teške borbe na ruskom frontu, dobijen je pozitivan odgovor.

Najzaslužnija za to je opet dr Elsi Inglis, koja je odmah preduzela sve što je potrebno da se izađe u susret potrebama srpske vojske. Radilo se brzo i precizno, pa je već 30. avgusta iz Liverpula brodom krenula bolnica na čelu sa dr Inglis. Imala je 75 članova, među kojima tri lekara hirurga, 12 transportnih i sanitetskih vozila sa potpunom opremom i sanitetskim materijalom.

Bolnica je u Odesu stigla 21. septembra 1916. godine, nažalost posle teških borbi koje je Srpska dobrovoljačka divizija vodila krajem avgusta u Dobrudži, i tu je znatno doprinela lečenju njenih ranjenih i bolesnih boraca. U studiji se posebno naglašava uloga dr Inglis u konačnom rešavanju sudbine divizije i njenom izvlačenju iz Rusije i upućivanju na Solunski front. To je, prema autorki Paliser, ostvareno zahvaljujući vezama sa britanskim generalštabom, nasuprot želji ruskih vojnih štabova da diviziju koriste za svoje ratne ciljeve.

Dr Elsi Inglis je posle toga nastavila da radi na organizovanju bolnice za sanitetsko zbrinjavanje srpskih vojnika na Solunskom frontu. Na nesreću nije doživela da posao dovede do kraja, umorna, iscrpljena i bolesna, umrla je na rukama srpskih vojnika, 25. decembra 1917. godine. Novoformirana bolnica dobila je njeno ime i početkom 1918. godine upućena na Solunski front u sastav srpske vojske.

Žitelji Mladenovca su još u leto 1915. godine na osoben način odali priznanje doktorki Elsi Inglis i njenim jedinicama Bolnice škotskih žena. Posebno su ozbiljno shvatili njeno upozorenje da je obezbeđivanje zdrave vode za piće, hranu i higijenu osnovni uslov zdravstvene zaštite. U spomen doktorki Inglis i vodi, podigli su u centru mesta lepo uređenu javnu česmu zdrave pijaće vode i na engleskom i srpskom jeziku napisali: „Za uspomenu na Bolnice žena Škotske u Srbiji i njenog osnivača dr Elsi Inglis, 1915“. Na velikoj svečanosti održani su dirljivi govori zahvalnosti osoblju Bolnica škotskih žena i posebno doktorki Inglis.

Vrhovna komanda srpske vojske i vlada posmrtno su odlikovali doktorku Elsi Inglis Ordenom belog orla, najvišim odlikovanjem Srbije.

(Nastaviće se)