Epolete Flori Sends

FLORA Sends, najmlađa ćerka u svešteničkoj porodici iz Londona, kada je čula da su malenu Srbiju napale daleko snažnije i dobro naoružane snage Austrougarske monarhije, dobrovoljno se pridružila grupi od devet Engleskinja i Amerikanki da krene u pomoć tom nepoznatom i dalekom narodu.

Prilikom njene posete Beogradu, Aleksandar Petković je u "Večernjim novostima" od 12. novembra 1954. godine, u članku "Naša Engleskinja", zapisao njene reči: "Ja sam uvek bila na strani malih nacija i slabijih".

Flora je u avgustu 1914. godine preko Francuske, Italije i Soluna stigla u Kragujevac i prihvatila se bolničarskog posla. Kada je u toj godini odbijen napad neprijatelja vraća se u Englesku i agituje za pomoć ranjenim i bolesnim Srbima. Od prikupljenih 2.000 funti kupuje 120 tona sanitetskog materijala i sa tim dragocenim tovarom kreće brodom za Srbiju. Januara 1915. godine stiže u Niš i srpskoj vojsci predaje sanitetski materijal, a od dr Subotića, predsednika Crvenog krsta Srbije, traži raspored za rad u bolnici gde je najteže.

U tom vremenu najteže je bilo u Valjevu, gde je bilo žarište pegavca i drugih teških oboljenja. Tamo se svakodnevno umiralo, a bolest nije mimoilazila ni medicinsko osoblje. Prema nekim podacima, stradalo je više od polovine srpskih lekara. Flora je sa svojom američkom drugaricom Emili Simonds, vrednom medicinskom instrumentarkom, htela baš tamo da bude bolničarka. Engleski konzul se tome usprotivio:

- Ne dozvoljavam vam! Tamo idete u sigurnu smrt. Bolesničko osoblje u Valjevu prosečno živi jedan mesec.

Flora nije poslušala konzula već je sa lekovima krenula u žarište epidemije. Uz najveće napore radila je sve dok su je noge držale, a onda je postala težak tifusar. Snažno telo i jaka volja za život izvukli su je iz sigurne smrti, prezdravila je i odmah se vratila na svoj posao. Kada je epidemija suzbijena, vratila se u Englesku da ponovo agituje za pomoć Srbima. To je, nažalost, kratko trajalo, pošto je rat u drugoj polovini 1915. godine obnovljen: Austrija, Nemačka i Bugarska svom silinom nasrnuli su na Srbiju. Flora nije mogla da sedi mirna dok srpski narod krvari. Kreće iz Marselja u jesen 1915. godine brodom "Mosul" gde upoznaje dr Izabelu Emsli, koja je putovala u Srbiju s jedinicom Gerton i Njunem u okviru Bolnica škotskih žena.

Flora je želela da se u Srbiji priključi bolnici u Valjevu, ali je u Pireju saznala da je put presečen, a jedinica ledi Padžet u Skoplju zarobljena od Bugara. Sa tri člana iz jedinice Srpskog potpornog fonda u Skoplju: Mjurijel Herbert, Elija Linden i Doli Majlz, polazi vozom za Bitolj gde ih je sačekao britanski konzul gospodin Gring. On ih je obavestio da se očekuje da cela Srbija bude okupirana i da se bez oklevanja odmah vrate u Solun. Flora je bila uporna, želeći po svaku cenu da stigne u Srbiju, dok su ostale tri saputnice poslušale konzula i vratile se u Solun.

Pošto nije mogao da je ubedi, Gring je Floru prevezao svojim kolima u Prilep, gde su se u podnožju Babune vodile žestoke borbe, a u gradu je radila srpska bolnica. Flora je, međutim, želela da bude što bliže frontu pa je sa zadovoljstvom prihvatila ponudu da stupi u ambulantu Drugog gvozdenog pešadijskog puka "Knjaz Mihailo" srpske Prve armije. Tu je upoznala komandanta pukovnika Milića, koji je obavestio da puk uskoro kreće u povlačenje preko Albanije i da ambulanta mora da se ostavi, a ranjenici i bolesnici otpuste. Smirenim glasom je zatim rekao Flori: "Bolje bi bilo da odete sada, dok se još može preći preko granice u Grčku".

Iznenađena predlogom, Flora je uzviknula: "Ali, ja želim da ostanem s Drugim pukom". Komandant Milić, kao da je očekivao takvu reakciju, smireno je nastavio da joj objašnjava ratne tegobe, kako bi je ubedio da promeni mišljenje. Flora se, međutim, nije dala, bila je uporna da ostane i pomaže u previjanju ranjenika tokom odstupanja. Kada se više nije imalo kud, Milić se, zanet mislima, okrenuo Flori i dodao: "Pa, možda bismo mogli da vas uzmemo u vojsku". Milić je naglo ustao, skinuo sa svoje epolete oznaku "2", i prikačio je Flori na njen elegantni smeđi kaput. "Eto, sada ste redov u Drugom puku srpske Prve armije. Razume se, Vaše stupanje u vojsku moraće da potvrdi komandant divizije. Ali, to će se sigurno urediti".

Posle toga, Flora je dobila kobilu Dijanu i posilnog omalenog i dobroćudnog Dragutina, što je bio znak oficirskih počasti. Vojnici su zavoleli novog člana svog puka i od milja je prozvali "naša Engleskinja".

Nekoliko dana kasnije Flora je s pukovnikom Milićem bila primljena kod komandanta divizije pukovnika Vasića. U kancelariji komandanta bio je i kapetan O'Grejdi iz Britanske vojne misije. Još jednom su oficiri Vasić, Milić i O'Grejdi pokušali da ubede Floru Sends da se vrati u Solun, jer se to još moglo. Objasnili su da je u suprotnom čekaju veliki napori i potpuna neizvesnost. Flora se ponovo nije dala, odlučno je odbila povratak, u želji da sa pukom pređe preko Albanije.

Pukovnik Vasić je ustao, prišao Flori i rekao: "Vrlo dobro - pukovnik Milić se o Vama veoma pohvalno izražava i pričao mi je koliko Vas puk poštuje, a Vaše prisustvo će, siguran sam, hrabriti vojnike pošto predstavljate našeg saveznika Englesku. Zahvaljujem Vam i želim svu sreću".

Usledile su čestitke, a Flora je izašla radosna pošto je postala srpski vojnik.

(Nastaviće se)