Vojnik gvozdenog puka

NA srpski Božić u Draču, Flora Sends je u znak priznanja, dobila čin kaplara i bila pozvana na ručak kod pukovnika Milića. Sa srpskom vojskom, iscrpljena i umorna, stigla je na ostrvo Krf. Posle odmora i oporavka Flora je izdejstvovala kod saveznika 3.500 kompleta uniformi za srpske vojnike koji su bili u dronjcima. Pored obuće i odeće ona se zalagala i za poboljšanu ishranu, što je vojnike podiglo iz mrtvih.

Za sve što je učinila za spas srpskog vojnika Drugi puk joj je uručio zahvalnicu na kojoj je na srpskom i engleskom pisalo: "Gospođice Sends, srpski vojnik je ponosan zbog toga što u svojoj sredini vidi plemenitu kćer Engleske čiji je narod stari srpski prijatelj. Vi, gospođice Sends, treba da budete ponosni što se nalazite u položaju da činite dobro i pomažete srpskom vojniku. Srpski vojnik će uvek poštovati dela Vaše ljubaznosti i duboko u svom srcu zapisaće ta dela i sećaće ih se zauvek... Zahvaljujemo Vam u ime svih vojnika, mi Vas pozdravljamo sa usklikom: da živi naš saveznik Engleska, da živi plemenita Sends". Zahvalnicu je potpisao komandir četvrte čete poručnik Janaćko Jović.

Tu jednostavnu vojničku zahvalnicu Flora je najviše volela i ljubomorno čuvala, jer je dobila od njenih neposrednih ratnih drugova. Prilikom posete Beogradu taj već žuti papir - vredno vojničko priznanje - drhtavim staračkim rukama radosno je pokazivala prijateljima i poznanicima.

Sa oporavljenom srpskom vojskom Flora Sends učestvuje u borbama na Solunskom frontu. Januara 1917. godine u borbi protiv Bugara ranjena je od gelera neprijateljske bombe. Drugovi su joj pritekli u pomoć i u kišnoj kabanici odneli do previjališta. Odmah je prebačena na lečenje u Solun gde se oporavljala nekoliko meseci. Kada su rane od šrapnela počele da zaceljuju, često je boravila napolju na vazduhu. Jednog dana, dok je bila u dvorištu, oko njenog kreveta se okupila povelika svita oficira i vojnika. Pozvali su je da se vrati u sobu, a ona je gledala ljude oko njenog ležaja, ne znajući povod. Onda se iz grupe izdvojio uparađeni kraljev izaslanik, oficir ađutant:

"Podnaredniče Sends, ovo je najviše priznanje kojem vas odlikuje vrhovni komandant srpske vojske prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević". Prišao je i okačio joj na bolesničku pidžamu "Karađorđevu zvezdu sa mačevima". Svečanost time nije bila završena: drugi oficir pročitao je naredbu kojom je unapređena u čin narednika srpske vojske. Srećna i radosna gotovo da je zanemela, od uzbuđenja zarila je glavu u jastuk i od radosti zaplakala.

Mnogobrojni geleri od eksplodirane bombe zabili su se po telu i nogama, pa je Flora izdržala više operacija, a posle toga je prebačena u Bizertu na oporavak. Kada je prezdravila vratila se u Englesku da prikupi novu pomoć za srpske vojnike na Solunskom frontu. Maja 1917. godine vraća se u svoj puk, noseći svakom vojniku ruksak sa vešom i čarapama. Od toga dana vojnici su je iz milošte prozvali "naša Engleskinja".

Zajedno sa srpskim vojnicima izdržala je sve teškoće rovovskog rata na Solunskom frontu i sa svojim drugovima iz Gvozdenog puka učestvovala u proboju fronta. Pod borbom u teškim uslovima s vojskom je nastupila sve do Ćuprije, gde je morala ponovo u bolnicu, jer je obolela od španske groznice. Iako bolesna, preuzima mere u bolnici za poboljšanje uslova lečenja i higijene, zavodi red i rad uz pomoć nekoliko bolničara i bolničarki i uspešno pomaže u lečenju bolesnih i ranjenih.

Kada je rat završen Flora nije bila sa svojim ratnim drugovima da podeli radost pobede. Njen puk je bio već u Segedinu, a ona u Đupriji. Kada je prezdravila, stigla je u Beograd, javila se komandantu grada i zatražila da je prebaci do njenog puka. U Pančevu je sačekala velika masa ljudi da je pozdravi. Iznenađena dočekom, održala je kraći govor na srpskom jeziku. Meštani su joj u znak pažnje poklonili peškir sa vezenom posvetom, koji je sačuvala kao dragu uspomenu.

Juna 1919. godine Narodna skupština Srbije proizvela je Floru Sends u čin potporučnika srpske vojske. Unapređenje je potpisao regent Aleksandar Karađorđević, a potom je po njenoj želju upućena na granicu s Italijom koja je bila najnemirnija. Tu je unapređena u čin poručnika, tu je upoznala i zavolela narednika Jurija Judeniča, s kojim će se kasnije venčati.

Kada se na granici stanje smirilo Flora se s mužem vraća u Beograd, gde je prvog novembra 1922. godine demobilisana. Tada je posle punih sedam godina skinula vojničke čakšire i obukla haljinu. "U novom odelu osećala sam se neudobno, bilo mi je teško što se rastajem sa vojskom i uniformom", pričala je Flora kasnije. Kad je demobilisana, Flora Sends odlazi u Englesku. Posle nekoliko godina ponovo se vraća u Beogradu gde do početka Drugog svetskog rata daje časove engleskog jezika školskoj omladini.

Kada je bombardovan Beograd, Flora je kao rezervni kapetan prve klase zakucala na vrata komandanta jedne jedinice i zatražila uniformu i pušku da se bori protiv neprijatelja. U opštem rasulu nije dobila zadaovoljavajući odgovor pa se dobrovoljno priključila jednoj jedinici u Mladenovcu, ali nakratko, jer su Nemci u Aranđelovcu zarobili tu jedinicu. Ona se potom priključila jednoj bolnici i s ranjenicima se vratila u Beograd. U junu 1941. godine Gestapo je hapsi i u zatvoru drži desetak dana. Puštena je posle istrage uz obavezu da se redovno javlja policiji i da se ne sme udaljavati iz grada. Kada je rat završen, Flora se vratila u Englesku gde je živela od srpske penzije.

(Nastaviće se)