Kneževa se ne odbija

RADEĆI ja u dućanu blagopolučno, dolazu berberi koji su Miloša brijali i iz službe izišli. Svaki esnaf esnafa pita kako je gde prošao. Koji god dođe, svaki mi zlo i naopako kazuje za njega. Kom’ razbio glavu, komž prebio nogu, kom’ ruku, kom’ odbio rebro, kom’ udario sto batina, kom’ udario dvanaest sikira i krvlju bljuvao.

- O bože moj! - čudim se ja kakav je to čovek. Pa kažem ponekom berberinu:

- A zašto tako zlo bije, brate? Ako mu nisi po volji, neka te otpusti.

- Neće, veli, brate, da te otpusti, nego tako muči, muči, pa kad te isprebija da ne valjaš ni bogu ni ljudima, a on onda otera!

- Čudna tirana, bože moj! - odgovorim Đorđu berberu.

I tako pitajući to jednog, do drugog, svaki gore od goreg mi kazuje. Reknem u sebe:

- Sohrani me, bože sozdatelju, ovog čoveka službe.

Dolazu momci Miloševi kod mene u dućan brijati se posle moje žalostne ženidbe i pregovaraju mi da Gospodar traži dobra berbera.

- Ali, veli mi jedan, čini mi se, majstore, da je sad veće red i na tebe došao, zašto Jovana berbera mlogo je bio, pa ga neće više.

- Bože sohrani da ja tamo idem i da i mene isprebija ili obesi!

- Ha, veli, kad on oće, to se ti ne pitaš. Veće ako oćeš, oćeš; ako nećeš, a ti opet oćeš, tako je kod njega. A osobito, veli, čuo je da si se skoro oženio i da ti je mlada vrlo lepa, pa će te po svoj prilici uzeti. Zašto je razgovor mlogo o tebe u Kragujevcu.

Tu mi ovaj momak jedan veliki stra zada srcu mome. U velikom sam razmišljaniju, bojeći se da me ona nesreća ne stigne.

U nedelju posle iđindije, 12. julija 1822, uzmem moju nevestu i pođemo u šetnju u Sava-malu. I posle toga da idemo u Manojlovu baštu. Šetajući se kroz Sava-malu, vratimo se za u baštu poći. No, tu me najedanput tako strašno glava zabole da s mesta ni pomaći se!

- Bre, šta će ovo reći? Ajde, čedo, natrag. Nije fajde, dalje se ne može.

Jedva dođem do kuće. Svučem se i legnem u postelju, i u sam mrak ufati me san. Supruga moja pored mene na stolici sedeći. Sveća gore. Čujem kroz san:

- Ovde je! I nemojte ga dirati, sad je malko zaspao. Bolestan je.

- Nije fajde, veli, budi ga! Kir Đorđe ga zove. Trgnem se iza sna, poviknem:

- Tko je to?

Odgovori:

- Ja sam, majstor Nićivore.

- O, Trifune, ti si! Šta oćeš?

- Ajde, zove vas kir Đorđe.

- A šta oće sad u ovo doba noći sa mnom?

- Ne znam, veli, tek vas zove.

Reknem njemu:

- Idi, brate Trifune, pozdravi se Ćelešu da ću ujutru doći. Sad sam bolestan. Vrlo mi je u glavi teško.

- Ali ne biva, brate, veli, ja vas molim da pođete sa mnom da ne dolazi drugi momak. Zašto znate kakvi su sirovi. Pa ako pošalje druga momka, oće vas sve bijući do konaka doterati. No bolje, ajdete sa mnom lepim načinom da vidite što vas zove.

Samo u gaća i košulji, ogrnem ćurak i idem s podrumdžijom u konak.

Ja kod crkve i Ćeleš Đorđe iz konaka iziđe. Ide u hećim-Tominu kafanu.

Nazovem mu:

- Dobro veče, Ćelo!

- Hm, kakav Ćela! Tako da s mene govoriš, j.... ti oca na materi!

- E, pa kako oćeš da te zovem? Svi te zovu: Ćelo. Pa i ja mogu te tako isto zvati. Ako nećeš to ime, a ti načini neka ti narastu brkovi i na glavi kosa, pa ćemo te svi zvati, lepi kir Đorđe.

A istina, ovaj je čovek tako ružan bio kako isti Ezop! Nakratko, zapitam ga:

- Što si me zvao?

On odgovori:

- Dobro, da ideš u Kragujevac. Zove te Gospodar.

Uprepastim se ja tu i reko’ mu:

- Što ću ja u Kragujevac i što me zove Gospodar? Fala bogu, dužan nisam nikomu, a zlo ništa govorio nisam, pak zašto on da zove mene? Ja za brijanje ni mislio nisam!

Na koje odgovori Ćeleš:

- Ne zato, budalo, no da ideš i da briješ Gospodara.

Tu me sad grom udari i poviknem:

- Ej, nesreće moje! Ja tamo ići neću, niti njega brijati da bi ovde glavu izgubiti znao! Volem da mi ovde odsečeš glavu i da je u Kragujevac pošalješ, neka ga ona brije, nego l’ tamo sa svim telom ići i mojim rukama njega brijati!

- Zašto, veli, tebe će tamo dobro biti!

- Ono dobro koje će tamo mene predusretati, da bog da tebe da bude, odgovori’ mu.

Preko ovakvog prepiranja među nama dvojicom, reče mi Ćeleš:

- Idi kući, pa se noćas promisli. I ujutru dođi da mi odgovor daš.

Dođem kući. Kažem mojom Hristini:

- E, ženo, padosmo sad v vnezapu nesreću i oboje!

- Kako, veli, Nićivore, ako boga znaš?

- Eto tako. Da moram sutra u Kragujevac ići onog matorog tirana brijati, koji će i mene ugasiti i u prah i pepeo obratiti, kao i ostale dosadašnje berbere! Kakvom se i ja dobru od njega nadati imam, no isto onom zlu? Barem, reknem joj, da ga je đavo pre dva meseca naneo dok se nisam s tobom oženio, pa veće neka bi bilo. Ali, evo sad nevolje, što će i oboje da učini nesretne! Nije mi mene, nego mi je tebe žao, što te iz onake lepe kuće izvedo’, pa da kod mene stradatelnica postaneš. To mi je najveća žalost.

Ona, mudra, odgovori mi:

- E pa, bogati, Nićivore, što se toliko plašiš? Pa, valjda, nije ni on toliko već bezdušan da nas do toga dovede?

- E moja Hristo, reknem joj, u ove tri godine do sad promenio je trideset i šest berbera. I svi su s velikom sramotom od njega izagnati, kako što sam ti pređe pripovedao. Pa, kaži mi, čemu ćemo se mi bolje nadati kad je on jedan čovek iz šume i čoveka ceniti ne ume, istinu govoriti ne ume?

(nastaviće se)