Crno pismo gospodaru

Tu noć svu nije se moglo okom trenuti. Ja hučem na jednu stranu, a moja mlada nevesta na drugu. Šetamo se po sobi kao da bi nam sve pogoreno i popaljeno bilo. I ja bljuj na jednu stranu, a ona (na) drugu od teške muke. No, pri svem tomu, kad bljuvanje malo prestane, ona opet mene malo ublažava:

- Đavo ga odneo! Čoveče, što smo ludi! Što sebe gubimo? Neće tako biti kao što mislimo. Može bog bolje dati.

Izrekne ovo, pa opet povraća i bljuje. Čas ona mene za čelo drži, čas ja nju. Poprođe nas malo. Zagrlim ju:

- O, slatko čedo moje, ljubazna Minervo, kako je mene tebe žao! Da tako nafriško kosa pored mene i tvoju sreću pokosi! Proklet da je i ovog i onog sveta koji je za mene prvi izustio pred ovako nezgodnim čovekom! Ta ti, dokle odeš tamo, onda ćeš viditi kako sudu i rasuždavaju Srbijanci! A sad si skoro iz Nemačke došla, ništa ne znaš i ništa vidla nisi. Ovo su neučeni, ovo su nevaspitani i hajdučki sinovi. I sami hajduci bili. Pa kakvo i najmanje dobro imamo od njih očekivati ili što slušati? Tu druga razgovora nema, ljubazna moja, nego sve o ubijanju i o pljačkanju i o hajdučini. Pak da bog da, da mu bog otvori um da nas ne odvede. Ako li nas odvede, onda ćeš viditi oćedu me moje reči osvedočiti.

I tako u razgovoru osvanemo. Reknem Hristini da prigotovi kafu. I ona taki to svrši. I tu se napijem najpre rakije i posle popijemo oboje kafu. Uđem u dućan i činim se da ne znam za to ništa. Posle osam sati dođe momak iz konaka.

- Ajde, veli, zove te kir Đorđe.

Odem gore u sobu. Nazovem mu dobro jutro.

- Bog ti dobro dao, odgovori. No, veli, šta si se promislio?

- Celu noć zaspao nisam od teške muke. I nikako sovjest moja ne dopušta me da idem. Tako te pokorno molim, ako je ikako moguće, učini da tamo ja ne idem. Kaži, ili da ne vidim dobro i da sam star, ili da sam pijanac, pa mi ruke drkću, ili što znaš, samo me kurtališi toga. A ja nemam ti na tom čim drugim blagodariti, niti obvezan ostati, no dok sam god ja i ti živ, od mene ti brijanje fraj.

Kad se Ćeleš na to pomami kao besan, pak razvali njegove ružne esopov(ske)e čeljusti:

- Bre, pseto neverno!

- Moras da ides, ako sakaš, ako ne sakaš!

Poviknem:

- Ja ne moram da idem, niti ću da idem!

Na koje on povika:

- Vezi psa bre! Vezi psa da ga naucim kako neke da ide!

Tu momci odma skočiše, stegoše ruke naopako kao nekakvom najgorem razbojničeskom harambaši.

Viče, ciči Ćeleš, razleće se konak:

- Sto ti mislis, bre, da ti j.... oca na materi, nekes da ides? Da te vidim okes sad da ides. Ja sam sluga, bre. Okem da te poslem, pa makar ti glavu ocekali! Sto marim ja! Hem oćem da pisem jedno crino pismo na Gospodar kako ides da te besi za kruska!

Sad ja, dok sam ovoliko svezan stajao, nisam se nimalo uplašio. Ko kad reče "okem da pisem crino pismo", tu se odma vrlo uplašim u sebe rasuždavajući da me pošalje i svezana, samo da ne piše "crino pismo", sve bi kojekako lakše bilo. Napisaće lažljivo, što ni pomislio ni snio nisam, a onaj ludov više veruje njemu, no celoj Srbiji. I taki će me dati obesiti. Zašto da bez moje krivice život svoj izgubim.

Nasmešim se na Ćeleša i reknem mu:

- Ajde, odreši me, more, samo nemoj "crino pismo" da pišeš, zašto njega se bojim, pa ću ići!

- Ha! Tako okem kako "zlu godinu da imaš". Odresite to pse!

Odvezaše mi ruke.

- E, reko’, za danas da ostanem i da se spremim, pa ću sutra ići!

- E, ajde idi i spremi se, pak sutra rano da dojdes!

Dođem u dućan. Kalve mi brijedu svaki svog mušteriju. Prođem kroz dućan, uđem u sobu i prepovedim sav događaj mojoj Hristini. No ona vidi mene ovako ljutita i nezgodna, samo s rameni smagnu i ništa mi ne odgovori.

Mušterije iz dućana odu. I ja i kalfama moj slučaj sad prepovedim. Čudu se kalfe. Psuju Ćelaša. No ja viknem:

- Ćutite, ništa ne govorite!

Taj dan spremim sebe. I sutradan odma Ćeleš konja i suručiju, pak na put!

Udarimo na Asan-Pašinu Palanku. I tu ćemo konje promenuti. Sutradan pođemo ja i suručija i stignemo kneza Jovu Protića i njegova sina Đoku, koji je bio u Narodnjem sudu prvi pisar to vreme. Tu je i mati mu bila. Pozdravim se s njima i želim srećan put. Pitam:

- Ako bog da, kneže Jovo?

- U Kragujevac, veli.

- E to mi je drago, reko’. Ovo je baš lepo družestvo. Baš ako i mezulski idem, s vama ću polako ići.

- Pa lepo, majstor-Nićifore, i nama je milo da smo u družestvu.

Miloš se baš onaj sat gore na divanani brijao. Vidim ga dobro. I Jovan berberin, moj dobri i stari prijatelj, brije ga.

Svlačim se u sobi i oblačim čiste aljine na sebe da čist, kao pred jednog Gospodara, iziđem.

Kad, eto ti jednog momka:

- Ajde, zove te Gospodar!

Rekož mu:

- Sad ću, brate, dok se presvučem. A i vrlo sam umoran.

Ode ovaj. Eto ti za njim drugoga:

- Ajde, šta radiš? Gospodar te zove da baš sad ide.

- O momče, počekaj malo, rekož, nije krava na nogu stala. Imamo vreme.

Ode i ovaj.

Eto ti trećega, starca Dimitrija Rezonlije, njegova špiona.

Rekož mu:

- Za Boga, kakav si čovek! Po toliko ljudi Gospodar te zove, pa nećeš da dođeš!

- E, brate, Gospodar nema druga posla, a slugu ima dosta, da kako će im zapovedati da se i on u poslu nađe, a i momci da trče i slušaju. Da, tako treba.

- Hm, veli, ti se ne ostavljaš tvoga đavolstva. Sve onaj, te onaj, tekem nađeš tenčeri kapak!

- A što, Dimitrije, zar sam ružno rekao?

- Ta nisi ružno ništa rekao. Nego ajde da idemo zašto Gospodar se veće rasrdio na tebe.

- E, reko’, kako ta sreća da se oće rasrditi! Ja bi kail bio i na pedeset batina, pa da rekne! Sikter! J... ti oca. Kao što ima običaj psovati.

(Nastaviće se)