Miloš traži tumača!

Ja ne znam kakve si ti pameti, kaže stari Dimitrije Rezonlije, knežev špion. Sve o zlu govoriš, kao dete!

- Ta ja da unapredak neću zla dočekati, ne bi o zlu ni govorio, odgovorim mu. No ja znam šta me unapredak čeka, kao i ostale rufete.

- Ajde, bogati, veli, da idemo!

Odem gore na divananu. Već se obrijao bio. Sedi. Zapalio dugački turski čibuk i puši. Na njemu bela letnja čalma na glavi.

- Pomozi bog, Gospodaru! - reknem mu i pristupim k ruci.

- Bog dobra dao, brate! - i trže ruku natrag.

- Jesi li ti Nikivor berberin, veli.

- Jesam.

- A, oca mu j..., ciglo jedan sat da si pre došao ne bi se onom psu više pustio da me brija!

Vnuterno se na to naljutim. Kako moja misl, tako odma da se osvedoči, pa mu reko:

- Gospodaru, ako oćeš da te psi briju, a ti pse traži, pa neka te oni briju. Ako li oćeš ljude tražiti da te briju, a ti ljude traži. Od ovoga dvoga izberi koje oćeš.

Taj ti izdrači svoje oči na mene:

- Šta ti to reče?

- Eto to - odgovori mu.

- Ma kaži, čoeče, ja te ne razumem?

- Ja sam ti već jedanput kazao.

Na koje on povika Vasiliju:

- Vasiliju Popoviću, izlazi ovam!

Eto ti Popovića, vuče se kao nekakav prebijen vladika.

- More, ovaj mi nešto kaza, pa ne mogu da razumem. Pitaj ga šta mi je govorio.

U tome knez Vasa meni:

- A šta si rekao, brate?

Odgovorim ja:

- Šta sam rekao, rekao. Neka ti on kaže.

Na koje Miloš:

- Božja vera, Vasiliju, ja nisam ni razumeo šta mi je on rekao. Oću baš da on kaže opet.

Na koje Vasilj:

- Pa kaži šta si rekao?

Odgovorim mu:

- Dvaput se u vodenici govori!

Ele, najposle, moralo se ono isto gornje kazati.

Na koje Vasilj:

- Bogami, Gospodaru, i ja ne razumem.

Sad Miloš:

- Deder, more, tolkuj de šta to znači?

Reknem ja:

- Zar toliko ne razumete u dva slova?

- Božja vera, jok. Moraš baš da istolkuješ.

Nasmejem se ja, pa reko:

- Dosta zlo da toliko ne razumete, a zaseli ste suditi jezikom, mašući glavom. Ovo sad uprav mogu i nazvati četvoronožna životinja, da su poruganija dostojni. Ta kad to ne razumeš i toliko, koje nikakve politike nema, a ti vidiš da nije to za tebe, veće ustani s toga mesta, pa podaj onome koji će svašta razumeti i koji bi vredio toga mesta, bio ko mu drago!

Ja vidim da se on naljutio. No u kakvom sam temperamentu ja u to vreme bio, neka me ko pita.

- Poznaješ li ti mene, more, ko sam ja?

- Poznajem da si gospodar Miloš, odgovorim mu.

- Pa kako ti smeš mene tako govoriti?

- Zašto si čovek kao i ja. Živim kao i ti. Umrećeš kao i ja!

Obori glavu dole, misli.

- E, istolkuj sad što si pre rekao.

- Oću! Jovan kod tebe evo godina dana. I celu godinu bio je pas, do poslednjeg sata službe. A ja ću pak biti sutra pas. Tako ja neću kao pas da te služim, no kao čovek. I ako oćeš kao čovek da te služim, i dobro da mi platiš. Tako ću te služiti. Ali, kao pas, neću da znam ni za tebe ni za tvoju službu. To je moja prva reč. Eto sam ti istolkovao!

- E pa tako, veliš, nećeš da me služiš?

- Nije vredno da te služim!

- A, zašto, more, veli?

- Eto, zato, zašto ne gledaš čoveka spomoći, no ugasiti. A ja, fala bogu, sad vrlo dobro stojim. Svoje sam uživljenije dobio i mogu pošteno živiti među graždanstvom beogradskim. I toliko oću ti kazati da koliko se god ti ponosiš i sebe širok držiš i slaviš, s celom tvojom državom, toliko i ja sebe isto držim s mojim dućanom i slugama, koliko mi je bog dao. A može biti da sam s ovim mojim malim nečim zadovoljniji i od tebe. Pa zašto ovu moju zadovoljnost kod tebe da izgubim? To je od boga greota.

- Ama, more, ja sam Gospodar, pa oću da me služiš; ako oćeš, oćeš; ako nećeš, opet oćeš!

- A zašto pod silu, Gospodaru? Ta ja nisam za roba kod tebe došao!

- Taka je moja volja, odgovori.

- Bogme, reko, to ne valja. Ta mi govorimo da su Turci tirani. I da oni mlogo koješta pod silu čine. Pa sam sultan Mahmut da me ovako zovne, jednog majstora, na kog ni pare potrošio nije, pa vidim da mi nije po volji, pak opet smem mu reći: „Efendim, pod ovim vidom ne mogu vas služiti“. I premoravati me neće. No će mi reći: „Će fine (tj.: volja ti je)!“ A ti da me toliko bez moje volje premoraš! Tome se ja ne mogu načuditi. A osobito znam, kao sveto, da ćeš me ugasiti i u prosjačestvo opraviti. Pa nemoj, Gospodaru! Boga radi te molim, otpusti me! A ja sam i dosta star, ne mogu veće služiti. Dosta sam služio ovo do danas. Sad gledam sebe odmora: da ovo nekoliko godina poživim u miru. Poživim u tvome zdravlju!

- Evo ti, veli, moj k...! Baš, more, poživiti nećeš! A služiti me moraš. Oćeš, nećeš. A što veliš da ću te ugasiti, kako ti znaš?

- Eto kako znam! Dokle je pokojni Nikolajević živ bio, donde su svi tvoji momci svi aljinama blistali i svaki svoju čoju nosio. A kako si njega ubio, eto sad vidim, svi momci u habu obučeni i kao prosjaci pored tebe hode. Otkako si njega ubio, đavo te zapečatio i nikakvom služitelju rukopomoći ne daješ!

- Ne dam ja, veli; zašto kad se obuče, a on pobesni, pa oće da bude veći od mene.

- To ti tako misliš - odgovori mu.

Ja sam jednako molim da me u službu ne primi. No vsuje.

- More, veli, drugi skupe novce plaćaju da kod mene u službu dođu, a tebe badava primam, pak opet veliš da nećeš. Kakav si ti čovek?

- Ko će plaćati, neka plaća koliko mu drago. Na čast mu tvoja služba. Ja zaista nikako je neću!

- Jest, Gospodaru, ja smem reći, odgovorim mu, zašto sam ja u svom zanatu slobodan. A ti onom trgovcu od hiljadu kesa i čest mu veliku davati budeš ne što je on pametan i mudar, no poradi bogatstva njegovog, a mene čest s mojom jednom britvom za psa, kao što sam ti pre rekao. Toga radi neću da služim.

Na koje se on raspali:

- Ta ne govori više, oca ti j..., zašto ti ne znaš: ja čoveka i bez sveće na onaj svet pošljem.

(Nastaviće se)