Kako gospodar kaže!

Najedanput stade na Kovača vikati:

- Da ti j.... oca! Sad ću te poseći. Ti da govoriš da je nemam ni boga, ni vere, ni duše!

Ovaj sad uplašen:

- Nisam, Gospodaru, ja to govorio.

- Lažeš, kučko. Da nisi govorio, otkud bi ja znao. Zar ti misliš da đe si nemački čovek da te ja ne smem poseći? Znaš li da ću ti glavu otkinuti kao vrapcu! Odlazi ispred očiju, zašto si mi krvav. Sad ću ti krv popiti. Taki su mene načinili kao ti, te sam Nikolajevića ubio, kog nikad onakog više dobiti neću.

Posle zovnu mene. Zapita me:

- Oćeš ići kući u Beograd?

- Na tvojoj volji stoji. Ako me pustiš, ići ću.

- A ti se, veli, spremi, pa ćeš sutra s Perom Cukićem ići. I termin ti da si osmi dan sa svim tvojim aremom, tj. ženom i delim pokućanstvom.

Kad mi to reče, stado ga na svaki način moliti da mi kuću ne diže iz Beograda, niti da me šilje, makar za godinu, samo da mi se dućan i kuća ne poruši iz Beograda. No vsuje!

- Ja što ti kažem, veli, ono mora biti! Pa makar đavo pukao. A što ti kažeš da ćeš propasti, to mene nije stalo. A zaista služiti me odsad unapredak moraš dokle god moja volja bude.

Kad već vidim, kod ovakog zveri ništa se umoliti ne može, niti molba pomaže, najposle mu reko:

- Kad je tako, Gospodaru, baš da mora biti, a ti barem nemoj da od koje strane ja mislim da me sunce obasja i ogreje, od one strane da me tama ubije.

Onda se on nasmeja i reče:

- Ja sam te uzeo na moj vrat, ja ću se za te starati. Ele, mora biti što sam ti kazao. Pa sutra odlazi s Perom.

Sutradan uzjašemo na konje. I s nama je Jovan Kovač. Idući putem, zaostane Jovan Kovač sa mnom ponatrag i kaže mi:

- O, majstor-Nićifore, da čudna goropadnika! Ćaše jučer da me, kako si vidio, poseče. Ni kriv, ni dužan! Niti sam ja ono govorio što on kaže. Veće to je, brate, samo zato što sam radio veće četiri meseca i ima da mi dade 3.000 groša. Pa kako će da mi nađe uzrok da mi ne da, veće tako? I sad mi propade tolika moja muka. Sad rasudi da sam u Zemunu u dućanu za toliko vreme radio, opet bi toliki i više zaslužio.

Na koje mu reko:

- Ta zar neće ti te novce izseti?

- E da, veli, nikad ni v vjeki ja nji više ne dobijem. Bilo i prošlo. A ti ćeš, kukavče, mlogo kod njega patiti. Osobito Hristina je mlada, a i ti si onaj čovek koji mu se na tu poganu njegovu strast skloniti nećeš, pa će te najposle ugasiti.

Na ovo mu reko:

- Veće, majstor-Jovane, za ugašenje ja sam zacelo uveren da će me ugasiti. I da imam novca, ja bi sad, kako dođem u Beograd, u Nemačku pobegao. Pa posle bi ženu lasno preveo. Ali bez novaca ni tamo nemam kud! Daklem, prenužden sam ovde trpiti i za nevolju, pak alaćerim! A što se te njegove strasti tiče da će on očevidno pri mene živu na mojoj kući beščastije učiniti, to on za moga života dočekati neće. Neka on ne misli da sam ja od oni prosti Srbalja njegovi da od mene čini kao i od njini žena. Zašto, istina brat-Jovane, silu neobuzdanu ima. Obače, ako to učini što mi veliš, to je on pre propao, pa sam posle i ja!

- Ja ti toliko kažem, veli mi. I da te bog sačuva. Osobito na toj stvari vrlo je nevaljao.

I već sutradan stignemo pod Avalu. I tu gospodin Požarac na dva vola u koli leži. I ja mu reknem:

- Srećan vam put! Vidićemo se u Beogradu.

I uveče dođemo u Beograd.

Dođem kod moje ljubezne supruge Hristine. Nazovem joj dobro veče. Ona mi se obraduje, želeći mi dobrodošlicu. Poljubi mi ruku:

- Fala bogu kad si došao! Već mi je teško bilo samoj sediti.

Ona misli da sam se službe oslobodio. Pa veli:

- Sad ćeš barem sam sediti u dućanu i kalfe gledati. Zašto drugojačije se boju kad si ti ovde.

- E moja ljubezna, jadno ću ti sediti kad sutra i ti moraš sa mnom odlaziti.

- Šta, ako boga znaš! Šta ću ja tamo?

- Bogme, tako je matori zapovedio da te moram voditi.

Tu ti se sad oboje kao ubijeni našli nanovo. No šta se činiti zna? Zemlja tvrda, a nebo visoko.

Dođo kući na fruštuk. Pre nego što ćemo fruštukovati, moja Hrista odma izvadi novce što su kalfe za ovi deset dana izradile. I preda mi, preko sveg troška, 80 groša. Reko joj:

- A što itaš tako s novci?

- E veli, ovo su tvoji novci, pa volem kad si došao da su kod tebe!

I tako primim novce. I zahvalim kalfama da su se dobro vladali. I tu fruštuk zaištem.

Fruštukujući, Požarac zapita:

- Kako ću ja preći u Nemačku da me savetujete?

Zapitam ga:

- Imaš li pasoš?

- Imam, veli.

- E pa kad imaš, a ti dočekaj tolmača kad pređe i pokaži mu upravo zbivšaja obstrojateljstva tvoja, pa će te on sobom, kad pođe natrag, uzeti, bez svake sumnje. To je njegova dužnost.

I on posle fruštuka ode. I čujem da je veće oni isti dan s tolmačom Agemanom u kontumac stigao.

Posle dva dana i ja se spremim. natovarim troja kola pokućnine. Pak sednem s mojom Hritinom u jedna kola i krenusmo iz Beograda.

Kad iziđosmo iz Sava-male u polje i oboje kao da na osuždenije smrti idemo. Tu se smuti mene od muke, pak s kola udri bljuj sve golim jedom. Ja jošt prvo ne povrati, dokle i moja Hristina s druge pak strane kola također poče jed bljuvati. Te udri bljuj i oboje do same Rakovice (dva sada na konju imade)! Sad mogu čitatelji rasuditi kad se na volovi putuje koliko je sati moralo trajati. Tu smo veće i prenoćiti morali. I oboje smo malaksali bili od toliko mučimog jedan. I nama se rabadžije čudu zašto mi toliko bljujemo. I sve nas pitaju:

- Šta je vama?

- Ništa, braćo, odgovorim. Dajte mi mira. Ne pitajte.

Ko sme kazati zašto je!

OSAMDESET “ORDENA“

AL eto ti Požarca. Nazove „dobro jutro“ i „sluga sam poniznjejši“.

- Bog vam dobro dao, brate! I šta će nam toliki komplimenti kad smo jednog čina. Ti si jučer u Kragujevcu osamdeset ordena (batina) dobio (tj. da ne razume moja žena), a ja ću, kako me sad zarobio, bog zna koliko dobijati unapredak! Nego sedi da fruštukujemo, pak idi za poslom.

(Nastaviće se)