Presuda glasi - vešanje!

TAKO dadoše mi mesto kod nje. I ona uzela me meriti kao da će me kupovati. Najposle zasuka mi rukave i poče mi ruke gledati i pipati. Ne mogu ništa da govorim, nova sam jošt. Vidim da su sve nevaljale žene. No šta znam kad se tako trefilo.

U tome dođe i naša susetka Rada i zapita moju:

- E, seko, kako ti je bilo?

- Dobro, seka Rado.

- Je si lž vidla gospođu Stanku.

- Jesam.

- Što ti se čini? Je li lepa?

- Lepa je, odgovori moja Hristina.

Sad ja zapitam Radu:

- Bogati, snašo Rado, molim te, kakva je ta gospođa Stanka? Rad sam sasvim njeno stanje da znam, zašto ti mi pređe kaza da je ta i ta. No s otim ja ništa ne razumem.

- O moj brat-Nićifore! Da zaključamo sobu da nik ne uđe, niti da čuje, zašto, sačuvaj bože, da se čuje glavu biž taki izgubila.

Na to ja odma zaključam sobu i metnem Radu doktorovicu između nas dvoje.

- Deder, počni, Rado, kazivati.

Na koje ona sad otvori razgovor ovako:

- U vreme ono ja sam bila kod Gospodara robinja i sve sam oko njega posluživala. Stanka je bila, i sama njena majka, u selu Str(a)garima, puke seljančure, veće one jadne sirote. A to je selo odakle je bio Janićije, Karađorđev pisar. Sad, dođe jedan momak iz istog sela i po zakonu isprosi devojku i da joj obiležje. Čuje neki drugi, ne znam iz kog sela, samouki pisar, da je ona isprošena, te udari na onoga momka. Počne i on prositi. Sad ona veli:

- Što ću ja seljanka te seljanka ostati i do veka kukuruz kopati. To volem za pisara poći i zvaću se pisarovica.

- Pak uzme i od samouka obiležje, a prvomu vraća. Kako ova njemu dar pošalje po drugoj ženi, ovaj nije hoteo primiti, veće opet pošlje natrag. No Stanka i po drugi put natrag pošalje. Momak se sad u čudu našao. Ne zna šta će da radi. Jednako poručuje da se to ne čini. No badava. Stanka toliko se usprla da je najposle njena majka odnela dar i bacila pred momka:

- Kad te neću, more, ni ja ni moja kći, te neću!

- Momak primi svoje natrag i rekne babi:

- Vala, babo, kad je tako, i ja što sam naumio učiniću od vas, pa što god bog da.

- Ode taj momak i nađe sebe još jednog momka i s njim se dogovori da mu on bude u pomoći i da prežu Stanku kad ona uveče na vodu pođe, pa kod izvora da je ufate i s njom u šumu da pobegne. I tako je vrebao svako veče, dok je jedno veče uloviše. Tu je svoju Stanku povodio petnaest dana i s njome oči vadio. Kad se veće nasitio, a on je otpusti kući. Ona dođe kući svojoj materi i prepovedi šta je prvi đuvegija od nje po šumi radio.

- Sad mati počne po selu kukati i vikati. Raspletu kose. I obadve pak zauzmu se putem, te ovamo. Kad dođu na kraj Kragujevca, obadve s raspletenim kosama, kukajući i urlajući. Tu izlazu iz kuća žene i ljudi, te čudo gledaju. I ovako ovom vikom uprav u konak pred Gospodara:

- Za boga jedinoga, Gospodaru, naše ogrejano sunce! Ima li igde boga i pravde na ovome svetu?

- Zapita ovaj odozgo:

- Šta je, more, baba, koja ti je nevolja?

- Gospodaru, ogrejano sunce, prevelika nevolja! Turke ćeramo i išćerasmo iz naše zemlje zulumćare, a gori naši ostadoše, te nam zulum čine!

- Ma šta je, more, kazuj?

- Ona njemu sve prepovedi šta je taj momak od Stanke uradio. I on taki pošalje momke, te onu obojicu ufate i svezane i pred Gospodara doteraju. Sad počne pitati momka:

- Zašto si ti, more, oteo devojku, te si s njom u šumu pobegao i osramotio djevojku? A ti znaš da sam ja zapovest izdao da se ne otimaju djevojke.

- Momak mu rekne:

- Ja sam nju po zakonu i pravim putem isprosio bio i ona se tvrdo zarekla da će za me poći. Tako drugi udari na me i ona i od njega dar uzme, a mene moj dar povrati. Ja sam je molio svakojako da tu sramotu od mene ne učini, jer i ti dobro znaš da u našoj zemlji kad djevojka momku dar natrag vrati i odustane, taj da se veće posle momak oženiti ne može. Tako ja što sam naumio bio, ja sam od nje i učinio. Prvu sam joj slast pokazao ja u šumi. Pa posle neka ide za drugoga.

- Na koje Gospodar ti se raspali. Psuje, kao što ste ga čuli. Nigde ništa momku ne ostavi! Pa povika:

- Vod’te, obesite ga, more!

- Pa taki odvedoše momka i o krušku obesiše. A onom drugom udari sto batina zašto je onom pomogao. I otpusti ga.

- A Stanku ti svoju zaustavi u konaku da ga služi oko astala. Majku joj opremi kući. Ona, kučka, lepa, osobito oko astala sve ponajviše okolo njega. Već tu sam i ja oko astala. Motrim šta se radi. On je sve meri. Pa tek počesto:

- Stanka, zasuči mi rukam. Stanka, ovo, Stanka, ono.

Dopada mu se. Jedan dan kupi joj papuče. Gleda je kako ide u papuča. Drugi dan, štrimfle. Pak što je više oblači, to mu se više dopada. Najposle sasvim promeni je, kao varošanku. Posla je kod gospođe u konak da tamo, već tobož, leže i ustaje.

No Ljubica nije luda. Ona sve zna šta je i kako je, no šta će, ne sme ništa da govori. Budući zna da je kriva kroz onu Petriju što ju je u Crnući ubila. No zlim njenim počne Stanku biti i psovati. Ova malo vreme trpila, pa kaže Gospodaru. I Gospodar je uzme u svoj konak. I tu veće počne je sasvim milovati. Tako s njom milujući se, zatrudni Stanka. On sad neće da Stanka rodi da se dete nazove njegovo kopile. Tu dovedi Ciganke da lekove prave da Stanka pobaci.

Drugu godinu opet Stanka zatrudni. I opet je morala jesti i pobaciti. Tako i treće dete. Međutim, pobacivanjem dece te, sve mene pita:

- Šta veliš ti, bela Rado, kako me učiš? Ja oću da udam Stanku.

Sad ja ne smem da reknem: „Pa udaj je, Gospodaru“. Ko ima dve glave! Veće kažem:

- Nemoj je, Gospodaru, udavati. Još je mlada. Može ti poslužiti još koju godinu. A već ti je narav svikla, pa škoda da je tako skoro udaš.

- I tako sam ga lagala jednako dok sam mogla. Kad već i s četvrtim detetom zatrudni i opet mora da pobaci, onda Stanka mu rekne:

- Volim da me na komade isečeš, nego da više pobacujem. Veće te muke više podnositi ne mogu.

(Nastaviće se)