Pilat među farisejima

Hiljadu osamsto dvadeset i četvrte dođe veliki post i on se obrije jedan dan u četvrtak. Tako ja u petak ulučim i ujutru odem u crkvu da se ispovedim i prečestim. Dođem u crkvu. Svjata liturgija počela se bila. Očitam molitvu „Očenaš“. Preporučim čistu sovest jedinomu sozdatelju. Posle pristupim k proti Milosavu moleći ga da me ispovedi i prečesti. I on jednako:

- Sa ću, sa ću.

Dok se i liturgija sverši. Počeše se pričestnici prečešćivati. Već poslednji put pristupim proti:

- Zaboga, oče proto, nemojte me brez zakona ostaviti, zašto drugi put vremena polučiti ne mogu kao danas.

A on opet: - Sa ću!

Dok se sasvim liturgija otpusti. Ostadoh neprečešćen. Kad iziđosmo iz crkve, reko:

- Oče proto, zašto tako uradi od mene?

- E, veli, tako mi je volja. A ti drugi put dođi.

Reko mu:

- Ta ja sam ti kazao da vremena dobiti ne mogu kao ovo sad.

A on opet: - Drago ti je, veli, ako oćeš, ako nećeš doći.

Na koje mu reknem:

- Oče proto, ta ja sam Gospodarevo, ako ćeš, najmanje pseto. Ako ne mene, to paki Gospodaru na hatar da pogledaš.

- Ne znam ja za to ništa, rekne. - A tebe, kako ti drago.

Sad ja začuđen nekim osobitim udivlenijem zašto je ovaj čovek na mene srdit, odem kući. I sutradan, u subotu, pošljem moju suprugu i mater njenu u crkvu da se ispovede i prečeste. No sudeći da kako prota Milosav nije hoteo mene k zakonu privesti, to neće ni moju čeljad. Kroz što je na mene srdit, to ja ne znam. I napišem jednu cedulju ovako:

- Oče proto, prosim pokornjejše, ovo dvoje čeljadi gledajte ispovedite i prečestite. Ako li ne učinite, javiću Gospodaru. No gledajte, privedite delo k koncu. Otajem vaš pokorni N. N.

Pošljem žene u crkvu i dadem cedulju punici i reknem:

- Idite kod prote i molite se pređe, pa ako ne ushte vas ispovediti, a ti mu onda podaj tu cedulju.

Odu u crkvu. I kad natrag dođu, zapitam:

- Kako je?

- E Nićivore, veli baba Vema, kao i tebe, ne htede. A kad mu cedulju dado, a on odma zovnu: - Odite ovamo, pa nas ispovedi i prečestismo se.

No moja Hristina kaže:

- Ne moga cedulju od majke da iščupam, a ne bi je dala. Zašto možeš biti kriv.

- Ta kako ću biti kriv kad sam molio? Zaboga, ja ovde ništa protivno pisao nisam.

I tako odem u kafanu. Već se približi vreme i reknem da idem u konak da obrijem Amidžu da ne viče.

Ja ne znam šta se tamo radi, da su se arhijereji, knjižnici i fariseji protivu mene, kao Ćifuti protivu Hrista, skupili.

Uđem upravo na dolnju divaninu, kad puno naroda unutra. No najviše svjaščenika i kaluđera i viču:

- Hulitelj zakona i bezakonik!

Ja, ne znajući protiv koga viču, prodrem unutra.

Vidi me Miloš, koji među njima kao Pilat među farisejima stojeći. I njegova Ljubica kod njega. Najedanput se na mene prodera:

- Da ti j.... oca tvoga u dupe! Šta si ti pisao proti!

Odgovorim mu ja:

- Ako ti je dao prota onu cedulju, te si je čitao, to si video šta sam pisao. Ja nikakvu protivnost pisao nisam. Okrom što sam molio.

- Dobro, oca ti j.... tvoga, kad si molio, a što ga ti s mojim imenom strašiš! Zar sam ja tirjanin da tvoje popišane žene prota silom ispovedati mora!

Kažem ja njemu:

- Da kako mene hoteo nije, tako neće ni žene, i ja sam primoran bio ovim načinom postupati.

Onda Miloš:

- A znaš li ti da sam ja proti vlast dao da koga oće ispovediti, neka ispovedi, koga neće, sve s njim iz crkve, nogom u dupe?

Onda ja njemu reko:

- Pa što ti svetu ne kažeš napred da si u takovom s popovi dogovoru, pa bi se narod čuvati znao, nego sve nekakve spletene tajne činiš kako ćeš narod samo u krivici nahoditi da vešaš i mučiš.

Na to svi pisari i svjaštenici voobšte na mene povikaše:

- Ti si protivnik zakona!

I ja im odgovori:

- Sad možete suditi kako god oćete.

Na to povika Miloš:

- Vodite ga u tamnicu. Ja ću tebe naučiti kako se piše!

Tu čuje moja žena da sam u zatvoru. Potrči gospođi Ljubici da se za mene moli. No zapovest bude da je ne puste. I tako je natrag doma vrate.

Ja u tamnici ležeći do poslepodne, dokle je Miloš ručao i posle ručka spavao.

Posle spavanja, kad ustane, zapovedi apsandžiji, tj. profuzu, da me izvede napolje.

Dođe apsandžija brka i rekne:

- Berberin Nićivor neka izlazi napolje.

Iziđem.

Onda on reče:

- Ajde lezi ovde da ti udarim nekoliko štapa. Tako je rekao Gospodar. Pa idi kući.

Miloša vidim više moje glave na podrumu u bašti sedeća i čibuk puši.

Legnem dole na travu. I stade brka deljati i ja stado vikati:

- Zaboga i pomagaj, tako ti živi sinovi (po njegovom običaju), nemoj više! Oprosti!

Vladika Agatengel iz svog dvora gleda i jednako viče:

- Jadni Nićifore, šteta za čoveka.

Najposle od teška bola povika:

- Ta dosta, da ti j.... veru, tiranu! Dabogda da crkneš i ti i tvoja deca! Zašto me toliko mučiš?

Na tome se završiše i trideset udaraca. I on povika:

- Dosta, more! Idi i Lazu pisara da obriješ, zašto ako i njega ne obriješ, opet ćemo te lupati.

Odem gore i počnem Lazu brijati. Tu mi on reče:

- Ma zaboga, brat Nićifore, s kakvom pameću mogli ste se usuditi tako pisati kad vi vidite kakva su današnja opstojateljstva.

Ja mu odgovori:

- Kad sam ovo proti pisao i da mi je sveti Petar rekao da ću kriv za to biti, ja mu ne bih verovao. No zato što oni preko svake đavolske sile ovako nasilje narodu čine, bez ikakva rasuždenija, to ja nisam kriv. No i vi, lepi pisari, podržaste svi stranu farisejov.

Na koje Laza pisar:

- E brate, a što sam ja pretrpio. Valjda si čuo? O dlaci mi je glava ostala.

(Nastaviće se)