Obuzdaj narav kneže!

Posla po jednom komšijskom detetu, te mi uze pola oke spirt, rakiju i kamfora. Načinim spiritum camphoratum i legnem u postelju i jednako kvasim četvorostruku krpu i podmećem na ubijeno mesto.

Sutradan osvane svjata nedelja. Mene jednako spiritni Umschlag radi. Posle podne dođe jedan (od) Miloševi momaka uprav u sobu:

- Ajde, veli, berberbaša, zove te Gospodar.

Ja mu odgovorim:

- Kako ću, brate, poći kad iz kreveta ne mogu da se maknem. No pozdravi Gospodara, neka me dva-tri dana pretrpi dok mi malo ovaj bol i ubijene žile poprođu, pa ću sam doći.

Ode momak. Eto drugog:

- Gospodar je rekao, nije drugojačije, no moraš doći kod njega. Veće, ako možeš, ponajlak, ajde da se ne ljuti.

- Ljutio se, ne ljutio, ja se maknuti ne mogu. Pa ako će me vešati, a on neka pošlje šintere svoje pak neka me ovde, o mojoj kapiji, obese. Ja zaista ustati ne mogu.

Ode i drugi momak. Zatim malo dođe i treći i reče:

- Pozdravio ti se Gospodar da, ako ikako možeš ustati, da dođeš pred njega. Zahteva te. Ako li ne možeš sad, ja, veće treći poslanik kako dolazim, tako dokle i ja odem i kažem da nemožeš, poslaće četvoricu momaka da te u čaršafu pred njega gore iznesu.

Šta ću, nevolje moje, sad da radim. Ako pošlje četvoricu, već znam kako ćedu me nositi. Žene se pak nanovo boje da me ne obesi ili ne muči, i skorbe i plaču. Zaključim u sebe: veće što mu drago, ići se mora. Uzmem samo ćurak na sebe. I žena povikne:

- Ta obuci se!

- Ta kako ću se obući kad na što idem ne znam! Pa ako me obesi da kod šintera njegovi sve aljine ostanu! Barem ovako ako i učini to, paki ostaćedu aljine kod tebe i možeš ih prodati, da se koji dan lebom zaraniš. A ovi ćurak, ako me povedu vešati, prodaću ga Jakšiću, neka ti dade. Pak samo u gaće i košulji do kruške ću ići. I tako da im ništa ne ostane.

No Miloš i njegov Amidža veće su se dogovorili bili kao će sa mnom razgovor početi. Stojeći pred njima. Sad Paštrmac počne se po bradi gladiti i pipati, pak reče:

- More, brijaču, zar se ovako brije? Evo, Gospodaru, bog ti i duša, ka da me je od nedelju dana. E ovako, pasja vera, nigda brijao nije.

Miloš: Zašto, more, bolje ne briješ?

Amidža: Ta govori, ne progovorio. Zašto bolje ne briješ?

Onda je reko: Pa kako oćeš ti, kao jučer onako ubijen i oskorbljen da te obrijem. ta još blagodari boga što te zaklao nisam.

Onda Miloš: Eto, Amidža, šta reče. Baš bi ga ubio, ne bi mu se dao prekrstiti.

Onda opet Amidža: More, zašto si tako inadžija?

- Ja sad pod moju starost bolji biti ne mogu. A vi kako mi sad čest ubiste i oduzeste, mene je sad, ha pekli, ha žegli, vešali ili bili, svejedno. I od mene nemojte se od danas nikakvoj česti ili pokornosti nadati zašto sam do danas sasvim ugoždenije kao vlasti gledao. Obače, od danas, a vi bili gospodari ili govedari, sve mi je jedno. No ja opet pri tomu molim: bolje da me otpustite da idem otkud sam došao, nego l ovako više da me kod vas držite. Zašto neće dobra među nama nigdar više biti.

Onda Miloš: Vala, još služiti moraš, dokle god moja volja bude. Pa pres k....., kako bilo.

Posle Amidža:

- Znaš li, more, šta je? Ti mlogo govoriš. No tvoji govori nikomu nikakovu štetu ili vred ne nanose. Ali, nećemo ni to da govoriš.

Odgovorim mu: Ama, šta ja govorim?

- Ništa, božja vera, samo: drn, drn, drn. To ti je. Pa nećemo ni to.

- E, a vi mi platite mesto 30 groša 300 na mesec, pa neću nikad ništa govoriti. A ovako: ni živ, ni mrtav. Ta plakati mi se mora, ako oću, ako neću.

Potom Amidža reče: - I ovo da ti kažem. Odsad ćeš u mom tefteru biti. Od mene ćeš ajluk uzimati. Od mene svaku zapovest primati. I svako jutro dolazićeš u moju sobu, pa što ti zapovedim, to ćeš slušati.

- Ne čujem šta si reko? Još jedanput kaži.

Na koje on opet povtori.

Onda mu ja reko:

- J.... ti tvoj tefter! Pišam ti se na tvoje zapovesti! Išta si ti da me ti tefteriš i zapovedaš kad ja tebe ne prepoznajem da si živ na svetu? Ti njegov - pružim prst na Miloša - pas, ja njegov pas, ti njegov čankoliz, ja njegov čankoliz. Pa kako ti možeš mene pod tvoju zapovest uzimati? E da li si ti mene na silu i tvoj vrat doveo, ili ovaj? Pa kako te nije sramota to govoriti? More, on me je bio, on će me i milovati. On će me biti, on će me i ubiti. A zaista tebe za moga života ni za kakvog zapovednika pripoznati neću.

Tu ti Miloš opet reče: Ala je inadžija, oca li mu j..... Amidža, ništa mu se ne može!

I s otim dosta vremena poćutiše.

No i mene, osobito vreme dugo, budući da me bol sasvim preuzeo i noge poda mnom drkću. Onda im ja reko:

- Imate li mi još štogod govoriti?

- E dobro. Oćete l me poslušati da vam ja štogod govorim?

- Božja vera, slobodno.

- Gospodaru, ti si mene izbio. Ti si moju čest ubio. Ti si danas veliko neprijateljstvo črez mene na sebe navukao. No zato ja opet, kako me sad u zlu srcu nahodeća vidiš, kao iskrenu prijateljstva pravdu, oću da ti reknem, osobito što razumem s mojom ovom, što vi velite, ludom glavom, koje nalazim baš da će pravo biti. Ostavite se toga vašeg nasilja. Ostavite se tako preka suda. Bog i duša, neće dobro za vas biti. Ta šta god narod ne miluje, ni bog ne miluje. Ja ne znam dokle će trajati tako vaše silno sudstvo. Bog vam je neku silu dao, a sam vam đavo oduzeti ne može. Pa tekem svaki posao bez rasuždenija radite i s otim ćete veliku nesreću na vas navući. Ako omekšaš, Gospodaru, tvoju narav i sud s mekšim rasuždenijem preduzmeš, to ćeš dugo gospodovati. Ali ako tako, kao što sada radiš, dugo vreme ustraje, to će se dignuti kuka i motika na teb, pa će biti gorša poslednjaja pervih.

- Ma kakva kuka i motika, veli Miloš. I ko sme dignuti ruku na mene?

(Nastaviće se)